Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: TRIBUNAL I ILEGALNA HAPSENJA

Branilacki tim se poziva na kidnapovanje i otvara pitanje prava osumnjicenika kao i same proceduree hapsenja i sprovodjenja u Hag
By IWPR ICTY

Dragan Nikolic, zvani "Jenki", je pored ostalog optuzen i za "ilegalno hapsenje" vise od 8000 muslimanskih civila i drugih gradjana ne-srpske nacionalnosti, koliko ih je, prema optuznici, od kraja maja do oktobra 1992.godine, proslo kroz logor Susica pored Vlasenice, u istocnoj Bosni. "Jenki" je, prema tuziocu, u vreme navodnih zlocina bio komandant logora Susica.


Njegov branilac, britanski advokat Hauard Morison, tvrdi, medjutim, da je sam Dragan Nikolic "ilegalno uhapsen". Pa, zato, trazi od sudija da "obustave postupak", oslobode optuzenog iz pritvora i vrate ga na "mesto boravka u kojem je boravio pre njegovog ilegalnog zatvaranja".


O tome kako se Dragan Nikolic nasao u uslovima koje njegov branilac opisuje kao "ilegalno hapsenje" postoje dve verzije. Prema zvanicnoj verziji NATO, optuzenog su on 21 April 2000 uhapsili komandosi SFOR na nepreciziranoj lokaciji u severnoj Bosni i nakon toga ga prebacili u Hag. Prema verziji optuzenog i njegovog branioca, Nikolic je "kidnapovan" duboko u Istocnoj Srbiji, u Smederevu, a zatim ilegalno prebacen do Bosne, gde je za nagradu predat pripadnicima SFOR.


Nedelju dana nakon dolaska u Hag Nikolic se pred Tribunalom izjasnio da nije kriv ni po jednoj od ukupno 80 tacaka optuznice koje ga terete za zlocine protiv covecnosti (29 tacaka) teske povrede Zenevskih konvencija (29tacaka) i povrede zakona ili obicaja ratovanja (22 tacke) - (pogledajte Dnevnik Tribunala broj 173).


Treci put u svojoj istoriji Tribunal se, tako, suocava sa pitanjem "legalnosti hapsenja." Prvi koji je pred sudom pokrenuo pitanje legalnosti hapsenja svog klijenta bio je beogradski advokat Toma Fila, koji danas zastupa Slobodana Milosevica pred srpskim pravosudjen. U leto 1997.godine advokat Fila podneo je zahtev za oslobadanje Slavka Dokmanovica - nekadasnjeg gradonacelnika Vukovara, optuzenog za ucestvovanje u ubistvu vise od 200 Hrvata koji su izvedeni iz Vukovarske bolnice u novembru 1991.godine. Fila tvrdi da je njegovo hapsenje bilo ilegalno, sprovedeno na "lukav nacin" koji bi se mogao opisati kao "kidnapovanje", te da je tako doslo do povrede ne samo osnovnih prava njegovog klijenta, vec i suvereniteta Savezne Republike Jugoslavije. Dokmanovica, koji se nakon rata "sklonio" u Srbiju su, podsetimo, istrazitelji tribunala u saradnji sa predstavnicima UNTAES (UN prelazne vlasti u Istocnoj Slavoniji) namamili su da dodje na razgovor u Erdut - deo Hrvatske tada pod kontrolom UN - gde su ga docekali predstavnici tuzilastva i formalno ga uhapsili.


Nakon javne rasprave o okolnostima Dokmanovicevog hapsenja i duzeg sudijskog vecanja, oktobra 1997 objavljena je vrlo detaljna (na oko 40 stranica) odluka Veca kojom se odbacuje predlog odbrane. Bila je to prva odluka jednog medjunarodnog suda koja se tice legalnosti hapsenja koje je sprovelo internacionalno telo. Vece je zakljucilo da je nacin kojim je izvrseno hapsenje ne predstavlja krsenje principe medjunarodnog prava niti ugrozava suverenitet SRJ (pogledajte Dnevnik Tribunala, broj 50). Dokmanovic je ostao u pritvoru, izveden je na sudjenje, ali nije sacekao presudu: izvrsio je samoubistvo 28.juna 1998.godine, nedelju dana pre najavljenog saopstavanja presude (pogledajte Dnevnik Tribunala, broj 83)


Drugi koji je pred Tribunalom pokrenuo pitanje legalnosti hapsenja svog klijenta bio je americki advokat srpskog porekla Dejan Brasic, branitelj Stevana Todorovica, bivseg sefa policije u Bosanskom Samcu (severna Bosna). On je tvrdio da je njegov klijent "kidnapovan" na planini Zlatibor u istocnoj Srbiji, ilegalno prebacen u Bosnu i tu predat, ili "prodat", pripadnicima SFOR za 50000 nemackih maraka. Na osnovu toga, on je zahtevao da se optuzeni oslobodi iz pritvora i vrati u Srbiju kao njegovu "zemlju izbeglistva", kao i da se povuce optuznica protiv njega. Natezanja oko tog slucaja trajala su pune dve godine i pretila su da ozbiljno naruse odnose Tribunala sa NATO, posebno nakon sto je Sudsko vece izdalo "obavezujuce naloge" za dostavljanje dokumenata vladama 33 zemlje cije su trupe u sastavu SFOR i "subpoena ad testificandum" - poziv za svedocenje pod pretnjom kazne - americkom generalu Eriku Sinsekiju, koji je u vreme Todorovicevog hapsenja bio komandant SFOR. (pogledajte Dnevnike Tribunala broj 195 and 196).


Medjutim, paralelno sa sporom oko "legalnosti hapsenja", Brasic je, kako se naknadno ispostavilo, vodio tajne pregovore sa kancelarijom tuzioca, koji su decembra 2000 rezultirali sa "pogodbom o krivici i sporazumom o saradnji". Na osnovu tog sporazuma Todorovic je priznao krivicu po tacki 1 (progon na politickim, rasnim i verskim osnovama - zlocin protiv covecnosti), odustao od daljeg osporavanja legalnosti hapsenja i povukao sve zahteve u odnosu na NATO i na kraju se obavezao da ce saradjivati sa Tuzilastvom.


Za uzvrat, tuzilastvo je povuklo ostalih 27 tacaka optuznice i obavezalo se da nece za njega traziti kaznu tezu od 12 godina zatvora (pogledajte Dnevnik Tribunala broj 203).


Komentarisuci ovaj sporazum, glavni tuzilac Karla del Ponte je, u decembru prosle godine, tvrdila kako joj je, "kao pravniku", zao sto je njime "slucaj SFOR " stavljen ad-acta, jer je "veoma interesuje kako bi Zalbeno vece odlucilo u tom veoma vaznom pitanju: da li eventualne nezakonitosti do kojih je doslo prilikom hapsenja, daju optuzenom pravo da zahteva da bude oslobodjen?" Medjutim, dodala je, "kao tuzilac" nije htela da propusti priliku da u Todorovicu dobije ne samo "saradnika", vec i "vaznog svedoka" na buducim sudjenjima liderima bosanskih Srba.


Ono sto "zali" da nije saznala u slucaju Todorovic, Del Ponte bi mogla da sazna u slucaju Nikolic. On se, u glavnim crtama, zasniva na istim agrumentima. Nikolic je, tvrdi njegov branilac, "kidnapovan, zatvoren pod prevarom, napadnut, te silom i bez njegovog pristanka odveden na teritoriju Bosne." Tamo je njegov klijent i dalje zatvoren pod prevarom, da bi kasnije bio predat predstavnicima ili agentima SFOR-a i kancelariji Haskog tribunala, a zatim sproveden u Hag, u UN zatvor u kojem se njegov klijent jos uvek nalazi". A u medjuvremenu, navodi Hauard Morison , "osobama ciji je identitet poznat je sudjeno je i izrecna ima je kazna od strane legalnog suda u Srbiji nakon sto su priznale da su ucestvovale u ovom kidnapovanju".


Kao i Todorovicev branilac Brasic, tako i Morison ukazuje da za medjunarodni sud moraju da vaze visi standardi zastite prava optuzenih nego za nacionalne sudove: "medjunarodni sud mora odrzavati svoju medjunarodnu pravnu reputaciju i obavezu da pokaze da ne podrzava nijedan akt koji bi se mogao protumaciti kao prekrsaj kojim se krse ljudska prava ili koji moze predstavljati opasnost za neduzne gradjane...Bilo kakvo hapsenje putem kidnapovanja ili upotrebom placenickih i neregularnih snaga ili licnosti ne sme se tolerisati, ohrabrivati ili prihvatati od strane Tribunala".


Tuzilastvo jos nije podnelo svoj odgovor na zahtev odbrane, ali se moze pretpostaviti da ce zastupati stav koji je dosledno branilo i u slucaju Todorovic. Prvo, da niko iz kancelarije tuzioca ili iz Tribunala nije bio umesan ili ucesnik bilo kakvih iregularnosti do kojih je moglo doci u procesu Nikolicevog hapsenja i da SFOR- suprotno Morisonovoj tvrdnji - nije ni organ ni agent kancelarije tuzilastva.


Drugo, i po tuzilastvu najvaznije, jeste kljucno pravno pitanje koje je ostalo otvoreno jos iz slucaja Todorovic. Ono glasi: "Da li je zakonita nadleznost Tribunala nad optuzenim ponistena na neki nacin zbog navodnih neregularnosti do kojih je moglo doci prilikom njegovog hapsenja?" Kao i u slucaju Todorovic, za ocekivati je da ce i u slucaju Nikolic stav tuzilastva biti da - "cak i u slucaju da su cinjenice koje navodi optuzenik tacne, one ne mogu opravdati obustavu sudskog postupka i njegovo oslobadjanje".


Karla Del Ponte bi, tako, konacno mogla da dodje do odgovora za koji je zainteresovana "kao pravnik", a od kojeg je morala da odustane kada joj se ukazala sansa da, "u svojstvu tuzioca", u Todorovicu dobije saradnika i svedoka optuzbe. Sem, naravno, ukoliko se i u ovom slucaju ne radi o "tvrdjenju pazara", odnosno podizanju cene za eventualnu buducu Nikolicevu nagodbu sa tuziocem, u vidu nove "pogodbe o krivici i sporazuma o saradnji." Nikad se ne zna....


Mirko Klarin je visi urednik IWPR-ovog projekta u okviru Tribunala i glavni i odgovorni urednik novinske agencije SENSE