Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: SUDIJE U DILEMI OKO MILOSEVICA

Buduci da se pogorsala odbrana i zdravstveno stanje bivseg predsednika, tribunal mora nekako pomoci optuzenom uprkos njemu
By IWPR ICTY

U naredne cetiri sedmice sudske pauze, do nastavka sudjenja zakazanog za


26 August, sudije ce morati da potraze nove odgovore na pitanje koje ih


proganja od dolaska Slobodana Milosevica u Hag. Ono glasi: "Kako zastiti optuzenika uprkos njemu"? U proteklih 14 meseci pokusavali su sa razlicitim odgovorima na to pitanje.


Imenovali su trojicu "amici curiae" (prijatelji suda) sa zadatkom


da se staraju o pravicnosti sudjenja, a potom i dvojicu "pravnih pomocnika"


koji Milosevicu pomazu u pripremi odbrane; reducirali su broj svedoka i


vreme izvodjenja dokaza do te mere da je tuzilastvo u jednom trenutku


protestvovalo zbog "kastriranja" svog slucaja; dozvolile su optuzenom


unakrsna ispitivanja "svedoka sa mesta zlocina" koji su putem pismenih


izjava svedocili o dogadjajima koji nemaju direktne veze sa optuzenim;


dopustili su mu da u proteklih 75 dana dokaznog postupka optuzbe "potrosi" oko 50


odsto vise vremena od tuzioca (140 prema 93 sata u korist optuzenog);


tolerisali su mu da se prema svedocima, timu optuzbe, pa i prema samim


sudijama, ponasa na nacin zbog kojeg bi profesionalni branioci bili


udaljeni iz sudnice i progalseni krivim za "uvredu suda."


Nista, medjutim, nije pomoglo i Milosevic je danas ugrozeniji nego


ikada. Na dva plana: pravno - zbog neadekvatne odbrane; i fizicki - zbog


naizgled totalne nezainteresovanosti za sopstveno zdravlje. "To je vas problem!" -


ponovio je prosle nedelje u sudnici. Prvi put Milosevic je to izgovorio tokom svog prvog pojavljivanja pred sudom, 3. jula 2001, kada ga je sudija pitao da li zeli da mu se procita optuznica. Prosle nedelje je to ponovio kada su sudija Richard May i Patrick Robinson izrazili zabrinutost zbog lekarskog izvestaja u


kojem se konstatuje da je optuzenik "covek sa ozbiljnim kardio-vaskularnim rizikom koje ubuduce zahteva pazljivo nadgledanje" i preporucuje da se smanji obim njegovih radnih obaveza, kao i "medicinska njega od strane kardiologa."


Kao sto ga ne interesuju "lazne optuznice", isto tako ga ne interesuje


ni sopstveno - po svemu sudeci stvarno a ne "lazno" - zdravstveno stanje.


Odnosno, smatra da je i jedno i drugo problem suda, a ne njegov.


Sudije su direktno, a tuzilac indirektno, prosle nedelje sugerisali


Milosevicu da ce problem opterecenja najlakse resiti imenovanjem


branioca, s kojim ce podeliti teret unakrsnog ispitivanja i ostalih priprema


odbrane. Milosevic je, medjutim, to glatko odbio, odgovarajuci kako mu ne pada ni


na kraj pameti da imenuje branioce pred "nepostojecim sudom." Sudije su, na


to, uzvratili da ce razmotriti "sve opcije" koje su im na raspolaganju


za buduce vodjenje sudjenja.


Sudije su, tako, na letnju pauzu posle sa ni malo jednostavnom dilemom,


odnosno problemom. S jedne strane su - odredjujuci na proslonedeljnoj


predpretresnoj sednici tesni vremenski okvir za dokazni postupak po


optuznicama za Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu (30. septembar 2002 - 16. maj 2003) - sudije jos jednom potvrdile odlucnost da mamutski slucaj koji obuhvata


tri rata i tri optuznice sa ukupno 66 tacaka, sto je moguce brze privedu


kraju. S druge strane, odgovornost sudija nije samo da obezbede pravedno i ekpeditivno sudjenje, vec i da se staraju i o telesnom zdravlju optuzenika dok je na sudjenju. Tako da je Milosevic donekle u pravu kada kaze da je to "njihov problem" i oni su obavezni da ga rese i to, ako je neophodno, "uprkos njemu", odnosno optuzenom.


To sto je Milosevic resio da i pravno i fizicki ne samo "glumi zrtvu", vec


i da bude zrtva, ne oslobadja sudije odgovornosti da ga zastite od njega


samog, kako u njegovom interesu tako i u interesu pravde.


Pauza je, za Milosevica, dosla u pravom trenutku, nakon izuzetno naporne


sedmice u kojoj se suocio sa trojicom srpskih policajaca, koji su se


pojavili u Hagu na osnovu poziva koje je za njihovo svedocenje izdao


sud. Milosevic ih je tretirao razlicito, kao uostalom i oni njega.


Prema prvom, kapetanu Draganu Karleusi, Milosevic se odnosio s prezirom,


kao prema policijskom agentu koji mu je po nalogu "lakejskih vlasti" u


Beogradu u maju 2001 "namestio" aferu sa kamionom-hladnjacom napunjenom


lesevima koja je svojevremeno isplivala iz Dunava.


Hladnjaca je iz reke isplivala jos pocetkom aprila 1999. a kapetan


Karleusa je tek u maju 2001. zaduzen da o tome pokrene istragu. U okviru te


istrage je potvrdjeno da je hladnjaca sa 86 leseva izvucena iz Dunava i da su


lesevi iz nje tajno prebaceni i zakopani u masovne grobnice u Batajnici,


pored Beograda, i to na policijskom poligonu. Nalazi te istrage su u


Srbiji javno objavljeni krajem maja 2001 u okviru, kako tvrdi Milosevic,


"medijske pripreme" za njegovo izrucenje haskom tribunalu (28 jun 2001). Imajuci u


vidu da su nakon njegovog izrucenja obustavljene ili znacajno usporene


ekshumacije masovnih grobnica u Batajnici (do sada su otvorene samo 2 od


5 pronadjenih grobnica), Milosevic mozda i nije potpuno u krivu kada to


tvrdi.


No to, ni na koji nacin, ne menja cinjenice o kojima se prosle nedelje


raspravljalo pred sudom: da je hladnjaca sa lesevima bila prava, a ne


"fantomska" kako je Milosevic u jednom trenutku opisao; da su lesevi u


njoj bili civili i da su postojale indicije da poticu sa Kosova; da je iz


masovnih grobnica u Batajnici i na drugim lokacijama u Srbiji do sada


ekshumirano vise od 500 leseva, sa dokazima, ili makar snaznim


indicijama, da se radi o kosovskim Albancima; da su grobnice bile na policijskim


poligonima ili u njihovoj neposrednoj blizini.


Drugi policajac koji je prosle nedelje svedocio bio je Bosko Radojkovic,


kriminalisticki tehnicar iz Kladova - grada u Istocnoj Srbiji kraj kojeg


je i isplivala misteriozna hladnjaca sa lesevima. Radojkovic je bio prvi


policajac na licu mesta, organizovao je dvodnevnu operaciju njenog


izvlacenja iz vode, a zatim je dve noci licno ucestvovao u pretovaru


leseva u kamione. Na kraju je licno hladnjacu zapalio i njen kostur razneo


dinamitom, opet na obliznjem policijskom poligonu.


Milosevic je, najpre, svedocenje ovog policajca pokusao da disredituje


ukazivanjem na mozdani udar koji je Radojkovic preziveo pre nekih 17


godina, kao i na cinjenicu da je tri dana nakon operacije izvlacenja


hladnjace i pretovara leseva, otisao u bolnicu zbog psihicke i fizicke


iscrpljenosti. Pokusao je, takodje, da ospori fotografije koje je


Radojkovic snimio pri izvlacenju kamiona-hladnjace, ukazujuci na izvesne


razlike na njima za koje se, brzo, ispostavilo da su rezultat razlicite


udaljenosti vozila u trenutku snimanja, kao i razlicitih uglova kamere.


Malo po malo, kako je unakrsno ispitivanje odmicalo, Milosevic je poceo


da ispoljava izvesno uvazavanje prema prema Radojkovicevom profesionalizmu,


a narocito prema inventivnosti s kojom je pokusao da prikrije poreklo i


sadrzaj hladnjace. Radojkovic je, naime, prvo zakrpio rupu na kamionu iz


koje su virili delovi tela zrtava. Zatim je nasao odgovarajuci auto lak


kojim je prefarbao firmu vlasnika na vratima kamiona (Eksportna Klanica


Progres, iz Prizrena, na Kosovu). Onda je, posto na hladnjaci nije bilo


registarskih tablica, uzeo iz policije neke lokalne, ostetio ih udarcem


cekica i struganjem po betonu, i postavio ih na kamion.


Medjutim, kako je u izvlacenje hladnjace ucestvovalo dvadesetak ljudi,


ciji su rad sa obliznjeg puta pratili brojni slucajni prolaznici, uskoro su


po gradu pocele da kruze razlicite price o poreklu i sadrzaju misterioznog


kamiona. Da bi ih suzbio, Radojkovic je zajedno sa kolegama, lokalnim


policajcima, smislio i lansirao pricu kako se radi o "nekim Kurdima"


koji su pokusali da pobegnu iz Jugoslavije zbog bombardovanja NATO, ali im se


dogodila saobracajna nesreca pa su zavrsili u Dunavu.


Izgledalo je kao da je Milosevic poverovao u tu "policijsku patku", jer


je u unakrsnom ispitivanji i Karleuse i Radojkovica sugerisao da su u


hladnjaci mogli da budu neki "azilanti", koje je preko granice


krijumcarila lokalna kriminalna banda.


Kapetan Karleusa je medjutim, misterioznu hladnjacu doveo u direktnu


vezu sa Milosevicem, tvrdeci da je u istrazi koju je vodio 2001. utvrdjeno da


odluka o operaciji uklanjanja tragova kosovskih zlocina doneta u martu


1999. na sastanku kod tadasnjeg jugoslovenskog predsednika. U svom


svedocenju, kapetan Karleusa se pozvao na izjavu koju je srpskoj sluzbi


bezbednosti - u odvojenoj istrazi - dao jedan od ucesnika tog sastanka:


general Radomir Markovic, bivsi sef Resora drzavne bezbednosti.


Radomir Markovic je treci srpski policajac koji se prosle sedmice silom


prilika suocio sa bivsim srpskim i jugoslovsenskim predsednikom. U njegovom


slucaju se nije radilo samo o sudskom pozivu, vec i o sprovodjenju pod


pratnjom iz beogradskog zatvora u Haski tribunal. Markovic je, naime, trenutno u


zatvoru, pod istragom za navodna politicka ubistva izvrsena pod navodnim


Milosevicevim nalozima.


Pred nevoljnim svedokom, tuzilac Geoffrey Nice je procitao delove


pomenute Maroviceve izjave, date 2. jula 2001. srpskim istraziteljima. U njoj


stoji da je u martu 1999. prisustvovao na sastanku u Milosevicevom kabinetu,


na kojem su bili prisutni jos i tadasnji ministar unutrasnjih poslova


Vlajko Stojiljkovic (optuzen zajedno sa Milosevicem, izvrsio samoubistvo), kao


i general Vlastimir Djordjevic, tadasnji nacelnik Resora javne bezbednosti. Pred kraj sastanka, navodi se u Markovicevoj izjavi, Djordjevic je "otvorio pitanje uklanjanja albanskih leseva kako bi se uklonile sve civilne zrtve, ako ih je bilo, a koje bi mogle postati predmet istrazivanja od strane tribunalovog tuzilastva. Tako da je Slobodan Mlosevic naredio Vlajku Stojiljkovicu da sprovede sve potrebne mere kako bi se uklonili lesevi albanskih civila koji su vec bili sahranjeni."


U izjavi se, dalje, navodi da je ministar Stojiljkovic "zaduzio generala


Dragana Ilica da izvrsi ovaj zadatak." Zatim se kaze kako se general Ilic


kasnije, "u neformalnom razgovoru... pre sluzbenih sastanaka", zalio


na tezinu posla koji mu je poveren, na "nepripremljenost njegovih ljudi na


takve strahote", na "nekooperativnost vojnih organa" i "otpor ljudi na


terenu koji treba da pomognu u otkrivanju lokacija na kojima se nalaze


lessevi Albanskioh civila." Navodi se, takodje, da je Ilic bio


nezadovoljan ozbiljnoscu s kojim je tom poslu pristupio njegov sef, general


Djordjevic, te da je otkrice hladnjace u Dunavu predstavio kao "rezultat Djordjeviceve lose organizacije." Na nekoliko mesta u Markovicevoj izjavi se istice da Sluzba drzavne bezbednosti kojom je on rukovodio nije ni na koji nacin bila u to ukljucena i da on licno "ne bi dozvolio SDB-u da se umesa u ovu morbidnu aferu ekshumacija i prevoza leseva."


Radomir Markovic je tu izjavu potpisao "pod punom materijalnom i


krivicnom odgovornoscu" i pred sudom je potvrdio da je to njegov potpis. Sada,


medjutim, tvrdi da je pre potpisivanja nije procitao, da je samo


"letimicno preleteo preko nje", a da ona sadrzi "slobodnu


interpretaciju" onoga sto je on tom prilikom rekao srpskim istraziteljima.


Tvrdi, dalje, da na sastanku kod Milosevica nije bilo reci o "uklanjanju


leseva", vec o normalnom rasciscavanju terena nakon vojnih operacije,


koje ukljucuje uklanjanje neeksplodiranih oruzja i naprava, dekontaminaciju,


saniranje ostecene i infrastrukture i eventualno uklanjanje poginulih


ljudi ili uginulih zivotinja. Nije objasnio kako to da se odluka o


"rasciscavanju terena nakon vojnih operacija" donosi u tako ranoj fazi rata, zapravo i


pre pocetka vazdusnih udara NATO iz kojih su - prema Milosevicu - proistekla


najveca razaranja i najvece zrtve. A price koje je cuo od Ilica Markovic


je pred tribunalom okvalifikovao kao "glasine" and "traceve."


U unakrsnom ispitivanju, Markovic je dodao da je tu izjavu potpisao pod


pritiskom i da su mu oni koji su ga ispitivali nudili slobodu,


relokaciju, novi identitet i novac do kraja zivota... ukoliko optuzi Milosevica i na


njega prebaci odgovornost za zlocine za koje je on osumnjicen, a sve to


da bi se Milosevicu "sudilo u Srbiji a ne u Hagu."


Time, medjutim, nije stavljena tacka na "slobodno interpretiranu" izjavu


bivseg sefa srpske tajne policije. Tuzilac je najavio da ce, u nastavku


sudjenja, pozvati srpskog istrazitelja i zapisnicara pred kojima je


Marovic dao spornu izjavu.


Markovic je, u celosti, potvrdio sve Miloseviceve tvrdnje o punom


postovanju medjunarodnog humanitarnog prava od strane srpske policije i


jugoslovenske vojske; o zastiti koju su oni pruzali albanskim civilima


i, posebno, njihovim politicarima poput Ibrahima Rugove; o izbeglicama kao


posledici bombardovanja NATO i teroristickog delovanja KLA; o tome da


srpska policija nije delovala izvan granica Srbije, vec su u Hrvatsku i


Bosnu isli samo "dobrovoljci", pa ccak i o "patriotizmu i plemenitosti"


Zeljka Raznatovica Arkana, koji se bavio ilegalnim poslovima "da bi


pomagao porodice ubijenih drugova."


Markovicevo svedocenje bi bilo malo uverljivije da mu se optuzeni nije


obracao na nagleseno intiman i familijaran nacin, kao i da je svedok u


odgovorima svom bivsem sefu bio malo manje snishodljiv i servilan.


Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i glavni urednik novinske agencije SENSE