Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Analiza: Slucaj Milosevic: Svedoci Koji Nedostaju

Zasto se imena najvaznijih zvanicnika SAD, koji su ucestvovali u medjunarodnom pokusaju resavanja kosovske krize, ne nalaze na spisku svedoka u sudskom procesu protiv Milosevica?
By IWPR ICTY

Ambasador Vilijem Voker, cije je svedocenje najavljeno za 11. i 12. jun 2002, bice prvi americki zvanicnik koji ce svedociti na sudjenju Slobodanu Milosevicu. Kako trenutno stoje stvari, mogao bi da bude i poslednji. Na listi takozvanih "medjunarodnih svedoka", cije je svedocenje ovih dana najavio vodja tuzilackog tima Dzefri Najs, Vilijem Voker je jedino americko ime.


U vreme relevantno za kosovsku optuznicu, ambasador Voker je bio sef Kosovske Verifikacione Misije (KVM). Nakon njega, svedocice i Nemac Klaus Nauman, koji je u vreme kosovskih dogadjaja 1998. i 1999. bio predsednik Vojnog komiteta NATO; zatim Austrijanac Volfgang Petric, predstavnik Evropske Unije na pregovorima u Rambujeu i Parizu februara i marta 1999; a onda i Norvezanin Knut Volebek, bivsi norveski ministar inostranih poslova i predsedavajuci Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi. Iz iste kategorije svedoka, pred tribunalom su se vec pojavila tri Britanca - lord Pedi Esdaun, general Karol Drevienkievic i pukovnik Ricard Conglinski - kao i jedan Kanadjanin, general Misel Mezonev. Sva cetvorica su, vrlo uspesno, prosli kroz unakrsnu paljbu optuzenog Milosevica.


Sta se, medjutim, dogodilo s americkim zvanicnicima koji su se, u vreme relevantno za kosovsku optuznicu protiv Milosevica, nalazili u prvim redovima diplomatskih, politickih i vojnih akcija kojima je medjunarodna zajednica pokusavala da resi kosovsku krizu?


Na spisku koji je najavio Najs upadljivo nedostaju imena barem trojice americkih zvanicnika koji su u to vreme igrali izuzetno znacajnu ulogu u kosovskim akcijama medjunarodne zajednice.


Prvi je, naravno, Ricard Holbruk, bivsi americki ambasador u UN i glavni medjunarodni sagovornik Slobodana Milosevica koji je u kljucnom kriznom periodu - od oktobra 1998. do marta 1999. godine - obavljo funkciju predsednika Savezne Republike Jugoslavije (SRJ).


Nema nikakve sumnje da bi i tuzilastvo i sudije bili veoma zainteresovani da cuju njegovu interpretaciju razgovora koje je u to vreme vodio s optuzenim Milosevicem u njegovom predsednickom salonu u Beogradu. Kao sto bi, ne treba sumnjati, i Milosevic bio zainteresovan da mu suprotstavi sopstvenu interpretaciju tih razgovora. Holbruk je, inace, izjavljivao da je spreman da dodje u Hag i svedoci, ali samo ukoliko mu to dozvole americke vlasti. Drugi "svedok koji nedostaje" jeste Kristofer Hil, bivsi americki ambasador u Skoplju, koji je krajem 1998. pokusao da posreduje izmedju zvanicnog Beograda i predstavnika kosovskih Albanaca, da bi zatim u februaru i martu 1999. postao i americki predstavnik na pregovorima u Rambujeu i Parizu.


Njegovo svedocenje o tim posredovanjima i pregovorima i te kako bi moglo da pomogne da se utvrdi da li je zvanicni Beograd istinski tezio politickom resenju (kao sto tvrdi Milosevic), ili je samo "fingirao pregovore", planirao i pripremao vojno resenje kosovskog problema i, u krajnjoj liniji, "prizivao malu intervenciju NATO" (kao sto tvrdi tuzilastvo i kao sto su opisali neki svedoci).


Najzad - ali ne i na poslednjem mestu - sa spiska svedoka za dokazni postupak po kosovskoj optuznici protiv Milosevica upadljivo odsustvuje i general Vesli Klark, zapovednik saveznickih snaga u Evropi u vreme intervencije NATO protiv Srbije.


Zajedno s generalom Naumanom, Klark je vise puta putovao u Beograd da bi tadasnjem predsedniku SRJ i njegovim generalima predocio sta ce se dogoditi ukoliko odbiju mirovno resenje i nastave s vojno-policijskim operacijama na Kosovu. Njegovo svedocenje bilo bi utoliko vaznije sto Milosevic svoju odbranu zasniva na tvrdnjama da su izbeglice rezultat "agresije NATO", a ne prisilne deportacije, kao i da su kosovske zrtve stradale od bombi NATO, a ne od metaka i granata srpskih snaga bezbednosti.


U tuzilastvu cute kao zaliveni i izbegavaju razgovor na temu "svedoka koji nedostaju". Nesto se, ipak, dalo naslutiti iz objasnjenja s kojim je, pre par dana, tuzilac Dzefri Najs izlozio Sudskom vecu probleme u vezi sa takozvanim "svedocima po Pravilu 70" ("Materijali koji ne podlezu obelodanjivanju" - Pravilo 70 Pravilnika o postupku i dokazima).


Takvi svedoci, rekao je Najs, iziskuju dva "takozvana sporazuma" izmedju Kancelarije tuzilastva na jednoj, i "tela ili vlade" koje svedok zastupa na drugoj strani: najpre sporazum o pribavljanju informacija, a onda i drugi sporazum, kojim se svedoku dozvoljava dolazak u Hag da svedoci. U praksi, medjutim - pozalio se Najs - "to nisu nikakvi sporazumi", jer doticni organ ili vlada "jednostavno mogu nametati vlastite uslove".


Ukazujuci da se, u ovom slucaju, radi o svedocima za koje ce Vece "verovatno biti u velikoj meri zainteresovano" i cije bi svedocenje moglo potrajati cak pune dve nedelje, Najs je primetio da je onaj ko daje dozvolu za njihovo svedocenje - odnosno, vlada u cije su ime nastupali - postavio tuzilastvu uslove koje on, kao vodja tima optuzbe na sudjenju Milosevicu, ne zeli da prihvati.


Dodao je da su u pitanju zastitne mere, ali nije precizirao da li se u ovom slucaju trazi svedocenje koje bi bilo zatvoreno za javnost ili pak javno svedocenje sa zasticenim identitetom, gde bi lik i/ili glas svedoka bili izobliceni. Sta god da se od tuzilastva trazilo, Najs to smatra neprihvatljivim, kako za njega licno, tako i za instituciju koju predstavlja.


"U ovom trenutku, ja nisam spreman da u svoje licno ili u ime ovog tuzilastva odobrim primenu onih zastitnih mera koje se od nas traze. Otuda oni [pomenuti svedoci], za sada, nisu u igri", rekao je Najs.


Mada nije identifikovao o kojoj se vladi i svedocima radi, trazene zastitme mere su - imajuci u vidu imena koja upadljivo nedostaju sa spiska - po svemu sudeci glavni razlog zbog kojeg bi Vilijem Voker mogao da bude prvi i poslednji americki zvanicnik koji ce nastupiti na sudjenju Slobodanu Milosevicu.


Ambasador Voker jeste izuzetak, ali u njegovom slucaju "davalac dozvole" za svedocenje nije americka administracija, nego Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), pod cijim je mandatom funkcionisala KVM.


OEBS je bio vrlo izdasan u obezbedjivanju svedoka optuzbe na sudjenju Slobodanu Milosevicu: do sada su, naime, svedocila vec cetvorica njegovih "verifikatora", koji su opisali razvoj kosovske situacije od oktobra 1998. do pocetka vazdusnih udara NATO, 24. marta 1999.


Svi oni su, pored ostalog, svedocili i o onome sto su videli kada su 16. januara 1999. dosli da "verifikuju" sta se prethodnog dana dogodilo u selu Racak. Slobodan Milosevic je uveren - ili tako barem tvrdi - da mu je Racak "namestio" upravo ambasador Vilijem Voker, koji je nakon obilaska sela i pronalazenja vise od 40 leseva izjavio da je u pitanju "masakr nad civilima". Milosevic smatra da nije bilo nikakvog "masakra" i da su ubijeni iz Racka bili "teroristi" Oslobodilacke Vojske Kosova (OVK), a ne civili. Optuzeni uporno tvrdi da je Voker izjavio to sto je izjavio samo da bi americkoj administraciji pruzio pokrice za "agresiju na Jugoslaviju", odnosno vazdusne udare NATO. Svedoku Vokeru, po svemu sudeci, predstoji zestoko unakrsno ispitivanje od strane optuzenog Milosevica.


Voker je, inace, jedan od poslednjih svedoka optuzbe koji ce govoriti o slucaju Racak. Protekle je sedmice ta tema raspravljana na svedocenjima petorice svedoka: trojice ocevidaca (mestana Racka, od kojih je jedan preziveo streljanje), jednog bivseg komandanta OVK iz te oblasti, kao i britanskog detektiva Jana Hendrija.


Hendri je, inace - pomenutog 16. januara, zajedno s "verifikatorima" - obisao mesto zlocina, gde je nacinio vise sokantnih fotografija na kojima se jasno vide i povrede ubijenih (odsecene glave, izvadjeni unutrasnji organi, cudne povrede ociju, opekotina iza uha od hica ispaljenog iz neposredne blizine).


Sukri Buja je, kao bivsi komandant OVK za taj deo Kosova, pred sudom priznao da je kriticnog dana u Racku boravilo 47 njegovih vojnika. Opisao je, zatim, kako je u prvim minutima napada srpske policije i vojske, u zoru 15. januara, ubijeno devet i ranjeno osam vojnika OVK, dok su se ostali u rasulu i konfuziji razbezali, odnosno povukli na nekoliko kilometara udaljene pozicije.


Predvece, kada su se srpske snage povukle iz Racka, Buja i saborci su se vratili u selo kako bi pokupili tela ubijenih vojnika OVK, koji su zatim uz vojne pocasti sahranjeni u jednom drugom selu. Tela poginulih civila su, tvrdi Buja, ostavljena u selu i okolini, na mestima gde su ubijeni, dakle tamo gde su ih sledeceg dana pronasli ambasador Voker i njegovi "verifikatori".


Milosevic, medjutim, insistira na tome da je citavu ovu pricu "izrezirao" ambasador Voker, a sledece ce sedmice imati i priliku da tu svoju tvrdnju iznese i pred samim "reziserom", bivsim sefom Verifikacione misije OEBS.


Za sada je, ipak, jos uvek neizvesno da li ce Milosevic imati priliku da se suoci i s ostalim glavnim akterima "velike americke zavere" protiv Srbije i njega licno (tako optuzeni opisuje dogadjaje o kojima se govori u sudnici). Jednostavno, oni za sada - kao sto je rekao Najs - "nisu u igri".


Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i glavni urednik novinske agencije SENSE.