Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: RUGOVA O «SRDACNOM» SUSRETU S MILOSEVICEM

Ibrahim Rugova otkriva pozadinu svog kontraverznog susreta sa Milosevicem, koji
By Mirko Klarin

Pise: Mirko Klarin iz Haga (TU br. 264, 29. april - 4. maj 2002)


Ibrahim Rugova se prosle sedmice cetvrti put licem u lice suocio sa Slobodanom Milosevicem,


ali su se okolnosti i uloge u medjuvremenu bitno promenile.


U tri prethodne prilike - tokom 1998. i 1999 - Rugovu su, kao najumerenijeg


albanskog politicara, na sastanke sa tadasnjim jugoslovenskim predsednikom


Milosevicem dovodili, ili protiv njegove volje sprovodili, predstavnici


srpske tajne policije (Sluzba drzavne bezbednosti, SDB).


U medjuvremenu, Ibrahim Rugova je postao demokratski izabrani i medjunarodno


priznati predsednik Kosova, dok je Milosevic izgubio izbore, predsednicki


polozaj i slobodu, da bi krajem juna prosle godine dospeo u pritvor Haskog


tribunala gde je u februaru ove godine izveden na sudjenje po


optuznicama za genocid u Bosni i Hercegovini i zlocine protiv covecnosti


na Kosovu i u Hrvatskoj.


Cetvrti susret Rugove i Milosevica odigrao se u petak 3. maja 2002. u haskoj


sudnici, u kojoj se aktuelni predsednik Kosova pojavio kao svedok optuzbe na


sudjenju bivsem predsedniku Srbije i Jugoslavije.


Milosevic je u cetvrti duel sa svojim protivnikom usao kao da se za tri


godine, koliko je proslo od njihovog poslednjeg susreta, nista nije


promenilo, da bi se ubrzo ipak uverio da njegova moc zastrasivanja nije u


haskoj sudnici ni priblizna onoj koju je, svojevremeno, imao u predsednickoj


palati. Rugova se, iako uziva reputaciju «mekog» politicara i «kosovskog


Gandija», ovoga puta nije dao zastrasiti.


Umesto stidljivog osmeha sa fotografije na kojoj je zabelezen njihov susret


1. aprila 1999 - osmeha kojim je kod mnogih izazvao zaprepascenje, buduci da


su se u tom trenutku na Kosovu dogadjali zlocini za koje se sada sudi


Milosevicu - Rugova se proslog petka na klupi za svedoke otvoreno smejao


agresivnim pitanjima i tvrdnjama koje mu je tokom unakrsnog ispitivanja


upucivao optuzeni.


Svedocenje na sudjenju Slobodanu Milosevicu bilo je prilika da Rugova


konacno rasvetli misteriju tog osmeha i okolnosti pod kojima se - u jeku


vazdusnih udara NATO i nasilja nad Albancima koje su, prema optuznici za


Kosovo, sprovodile jugoslovenske i srpske snage bezbednosti - on nasao u


Beogradu, na «srdacnim» razgovorima sa tadasnjim sefom drzave.


Zanimljivo je da u protekle tri godine Rugova nije nalazio za


shodno da sve to javno, jasno i do kraja objasni. Mozda je cekao da to ucini


u prisustvu samog Milosevica, u Hagu?


Dana 31. marta 1999. godine, nedelju dana nakon pocetka vazdusnih udara


NATO, u Rugovinu kucu u Pristini je - prema njegovom svedocenju - upalo


nekoliko vojnika, usled cega su se on i njegova porodica fakticki nasli u


«kucnom pritvoru». Iste veceri, posetio ga je lokalni sef SDB i saopstio mu


da sledeceg dana mora u Beograd, na sastanak sa tadasnjim predsednikom


Jugoslavije Milosevicem. Rugova je to pokusao da odbije, ali policajac je


insistirao, te je tako lider kosovskih Albanaca pod vojnom i policijskom


pratnjom odveden direktno u beogradsku predsednicku palatu.


Kod Milosevica je ostao nepun sat. Tvrdi da mu je izneo svoju zabrinutost


zbog proterivanja stanovnistva, ubistava i drugih zlocina koji su se


desavali na Kosovu, a da mu je Milosevic odgovorio da je «za sve kriva


medjunarodna zajednica». Milosevic je, zatim, insistirao da njih dvojica


potpisu zajednicko saopstenje za stampu o tome kako su u razgovorima


postigli «potpunu saglasnost da su zajednicki opredeljeni za politicki


proces i miroljubivo resenje kosovske krize».


Rugova tvrdi da se protivio potpisivanju, ali da je «optuzeni insistirao»,


usled cega je i on konacno stavio potpis na pomenuti dokument,


premda «protiv svoje volje». Bila je tu i televizijska ekipa koja ih je


snimila, dok su fotografija nasmejanog Rugove i Milosevica, kao i faksimil


potpisanog «zajednickog saopstenja», sutradan osvanuli na naslovnim


stranicama svih srpskih listova.


Tokom aprila i pocetkom maja, Rugova je jos nekoliko puta bio odvodjen za


Beograd, takodje u reziji lokalnog sefa tajne sluzbe. Tako je odvezen i na


sastanak s tadasnjim (i sadasnjim) predsednikom Srbije, Milanom


Milutinovicem (takodje optuzenim za kosovske zlocine), kao i na susret sa


patrijarhom Ruske pravoslavne crkve Aleksejem.


U medjuvremenu, Rugovu je u kucnom pritvoru u Pristini nekoliko puta posetio


i tadasnji potpredsednik jugoslovske vlade Nikola Sainovic, koji se prosle


sedmice dobrovoljno predao tribunalu, posto je i on optuzen za kosovske


zlocine. U svom svedocenju, Rugova je Sainovica opisao kao «osobu koja je


imala najveca ovlascenja na Kosovu».


Krajem aprila, Rugova je bio primoran da potpise jos jedan dokument o


«politickom sporazumu» za resenje kosovske krize, koji mu je ovog puta


podneo predsednik Srbije Milutinovic. Konacno, 4. maja 1999. ponovo je


odveden u Beograd, na jos jedan sastanak sa Milosevicem. Glavna tema tog


razgovora bio je odlazak u inostranstvo, na cemu je Rugova bezuspesno


insistirao na svim prethodnim razgovorima sa beogradskim zvanicnicima.


Milosevic mu je tada napokon saopstio da moze da ode, ali da njegova


porodica mora da ostane na Kosovu, da bi - posto je Rugova to odbio - na


kraju ipak dao svoj pristanak da i oni odu s njim u Italiju.


Pored toga sto je pokazalo na koje su nacine optuzenik, njegovi saradnici i


njihova tajna sluzba manipulisali Rugovom - koristeci ga u propagandne svrhe


i najstojeci da ga diskredituju i izazovu sukobe i rascepe na albanskoj


politickoj sceni - ovo svedocenje o susretima s Milosevicem, Milutinovicem i


Sainovicem potvrdilo je da su svi optuzeni u to vreme bili dobro upoznati s


onim sto se dogadjalo na Kosovu, te da su u potpunosti kontrolisali


situaciju.


Milosevic, takodje, misli da je Rugova "manipulisan i upotrebljen", ali ne od


strane njegovog rezima, vec od drugih. Na samom pocetku unakrsnog ispitivanja


ostro ga je upitao da li smatra da su - kako on sam tako i kosovski Albanci -


"upotrebljeni kao sredstvo ostvarenja interesa velikih sila?"


Usledio je ostar verbalni duel svedoka i optuzenog o razlozima i ciljevima


intervencije NATO i situaciji i razvoju na Kosovu nakon ulaska KFOR i


uspostavljanja administracije UN.


Posto su se tako i optuzeni i svedok udaljili od predmeta svedocenja, sudije


su jos jednom bile prinudjene da, zajedno s «prijateljima suda» i tuziocem,


razmotre pitanje obima unakrsnog ispitivanja, kao i problem relevantnosti onoga


sto se dogadjalo nakon perioda obuhvacenog optuznicom, dakle nakon


20. juna 1999. Priznajuci da «sudnica nije politicka arena», Mihail


Vladimirov je - u svojstvu jednog od trojice «prijatelja suda» -


primetio kako su ovde, ipak, u pitanju «navodne kriminalne posledice politickih


razlika», pa se - s obzirom na vaznost svedoka - zalozio da


optuzenom budu dopustena i pitanja o specificno politickim


aktivnostima koje su «mogle da dovedu do dogadjaja iz optuznice».


Pri dokazivanju relevantnosti takvih pitanja, Milosevic je jos jednom


posegnuo za svojom omiljenom teorijom zavere, pa je tvrdio da su zlocini nad


Srbima koji se, po njemu, sve do danas cine ne samo na Kosovu vec i u Bosni


i Hercegovini i Republici Srpskoj, «direktna posledica anti-srpske politike


koja je vodjena u citavoj protekloj deceniji, a u nastrojanju da se poniste


i izmene posledice Prvog i Drugog svetskog rata».


Glavni zagovornici takve politike su, po Milosevicu, neidentifikovani


nemacki politicari kod kojih se pocetkom protekle decenije «povampirila


ideja o ukidanju Jugoslavije», kao drzavi koja je, po zavrsetku Prvog


svetskog rata, stvorena Versajskim mirovnim ugovorom. S druge strane,


podrska koju je Nemacka tokom prosle decenije pruzala Rugovi i zahtevima


kosovskih Albanaca - prema tvrdnjama Milosevica - predstavlja neku vrstu


nagrade ili otplacivanja duga za «veliko ucesce albanskih formacija na


strani Hitlera i Musolinija u Drugom svetskom ratu».


Rugova je kao netacne osporio Miloseviceve podatke o «360.000 proteranih


Srba sa Kosova i hiljadama ubijenih i otetih», ali nije hteo ili znao da


iznese bilo kakve preciznije brojke o tome. On se optuzenom u lice slatko


smejao zbog njegove paranoidne slike sveta koji se toboze «zaverio protiv


Srbije i Srba».


Druga runda cetvrtog duela Milosevica i Rugove bice odrzana u ponedeljak.


Mada je optuzeni zahtevao «jos najmanje citav jedan dan» za ispitivanje ovog


svedoka, sudije su mu odobrile svega 90 minuta (tj. vreme do prve


prepodnevne pauze), skrecuci mu paznju i na to da bi «imao vise vremena za


relevantna pitanja. . . da nije tako dugo sa svedokom raspravljao o


perifernim».


No, i s takvim ogranicenjem, unakrsno ispitivanje ce trajati skoro


dva sata duze nego sto je trajalo direktno ispitivanje Rugove od strane tuzioca.


S obzirom da su sudije vec odredile krajnji rok do kada optuzba mora da


okonca svoj dokazni postupak po sve tri optuznice (10. april 2003), u


Milosevicevom je interesu da ispitivanje svedoka sto je moguce duze potraje,


pa makar se ticalo i iskljucivo «perifernih» pitanja. Stvar je vrlo


jednostavna: sto duze bude trajalo unakrsno ispitivanje, to ce manje vremena


ostati tuzilastvu za iznosenje njegovih dokaza.


Mirko Klarin je visi uradnik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i


glavni urednik novinske agencije SENSE.