Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: Racan strahuje od saradnje s Haskim tribunalom

Hrvatski premijer Ivica Racan izbegava direktni obracun s ratnim zlocinima.
By IWPR

Uprkos olaksanju Zapada zbog toga sto je u Zagrebu stekao partnera koji je pouzdaniji od Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), ponasanje nove vlade Ivice Racana pri izvrsavanju medjunarodnih obaveza koje se ticu ratnih zlocina ostaje problematicno.


Posao saradnje sa Haskim tribunalom pokazao se kao tezak, dok je Racanova koaliciona vlada, pri svakom pokusaju da Hrvate suoci s pocinjenim ratnim zlocinima, izlozena udarima desnice.


Vecina Hrvata rat 1991-1995. smatra cinom legitimne odbrane od srpske agresije. Oni pitanje ratnih zlocina koje su pocinili Hrvati vide kao povredu integriteta Domovinskog rata (kako ga nazivaju) i napad na dostojanstvo onih koji su branili svoju zemlju.


No, i pored toga, buduci da nevladine organizacije za ljudska prava i izvestan broj nezavisnih medija rade na podizanju svesti o ratnim zlocinima, u javnosti je sve prisutniji stav da se i oni Hrvati koji su u njima ucestvovali moraju smatrati odgovornima.


Nakon sto je 2000. preuzela vlast, nova vlada se najpre kolebala oko premestaja u Hag bosanskog Hrvata optuzenog za ratne zlocine, Mladena Naletilica, poznatijeg kao Tuta.


Bila je to delimicno i reakcija na generalni sok kojim je propracena presuda Tihomiru Blaskicu, bosanskom Hrvatu, koga je Tribunal marta 2000. osudio na 45 godina zatvora. Uprkos tome, Tuta je istog meseca izrucen Hagu, da bi u aprilu parlament doneo i deklaraciju o saradnji s Haskim tribunalom.


Vlasti u Zagrebu priznale su nadleznost Tribunala za dve vojne operacije, "Bljesak" i "Oluju", kojima je 1995. Hrvatska povratila kontrolu nad oblastima koje su bili zauzeli Srbi. Istraziteljima Tribunala omogucen je pristup masovnim grobnicama u Hrvatskoj, ukljucujuci i one u kojima se nalaze srpske zrtve.


Premda je saradnja Hrvatske s Hagom unapredjena, odnos nove vlade prema Tribunalu jos uvek je dvosmislen. To, uostalom, odrazava i prirodu same vladajuce koalicije, u kojoj se nalazi i Hrvatska socijalno-liberalna stranka (HSLS) Drazena Budise, partija koja umnogome deli osetljivost HDZ kada je rec o dostojanstvu Domovinskog rata. Premijer Racan je pored ostalog zabrinut i zbog mogucnosti da se kroz pitanje ratnih zlocina objedine HDZ, ostale desnicarske partije i organizacije ratnih veterana. Vladu se uzdrmale velike demonstracije odrzane kao podrska osumnjicenima za ratne zlocine.


Vladina nervoza rezultirala je politikom cija je namera bila da pomiri dva u potpunosti nepomirljiva zahteva: potrebu Hrvatske da ispuni medjunarodno preuzetu obavezu saradnje s Tribunalom, i potrebu vlade da se dokaze kao patriotsko nastrojena, braneci ugled Domovinskog rata.


Ovakva vrsta balansiranja je neodrziva. Dok predsednik Stipe Mesic i dalje nastavlja s pozivom na punu saradnju sa Tribunalom i na kaznjavanje ratnih zlocinaca, premijer Racan propusta da objasni zbog cega se uopste govori o ratnim zlocinima. Poput prethodne vlade HDZ, i nova vlada dozivljava Hag kao pretnju od koje se treba braniti.


Racan je izbore u januaru 2000. dobio zahvaljujuci tome sto vecinu birackog tela vise nije interesovao nacionalisticki program HDZ. Medjutim, Racanov strah kod suocavanja s ratnim zlocinima omogucio je nacionalistickoj desnici da ponovo preuzme politicku inicijativu i promovise stav kako se domovina jos jednom nalazi u opasnosti.


Racan je otuda i sam odgovoran sto su ratni zlocini prerasli u problem za vladu


Odnosi s Hagom naglo su se pogorsali krajem 2000, kada je glavni tuzilac Karla del Ponte kritikovala stav Zagreba pred Savetom bezbednosti UN. Vlada je odgovorila tako sto je povecala ulog i objavila spisak od 13 tacaka kojima se trazi redefinisanje uslova pod kojima ce Hrvatska saradjivati.


Potpredsednik vlade Goran Granic nagovestio je da je sama saradnja uslovna, te da moze biti i odbacena, sve i da time medjunarodni polozaj Hrvatske bude ugrozen.


Koska razdora bila je i indicija da se jos nekoliko hrvatskih generala nalazi pod istragom Tribunala. Sud ih je, na osnovu uspostavljene prakse, sumnjicio kao odgovorne za sve sto su ucinili njihovi potcinjeni.


Vrhunac je nastupio jula 2001, nakon sto je Slobodan Milosevic isporucen u Hag. Racan je tada shvatio da Hrvatska nema izbora nego da sprovede u delo optuznice koje su podignute protiv dvojice njenih generala. Budisa se tome usprotivio, izazvavsi obracun u kome je Racan pobedio. Budisa se sa mesta sefa stranke povukao i pre glasanja o poverenju, prilikom koga je vecina skupstinskih poslanika iz redova HSLS ponovo podrzala vladu.


Iako se Racan jasno oglasio kao Budusin istomisljenik po pitanju primedbi koje je potonji imao oko pristupa Tribunalu, on ipak veruje da se Hrvatska za svoju stvar mora boriti u okvirima Tribunala. Bujica novih sudjenja ratnim zlocincima pred domacim sudovima tokom avgusta i septembra 2001. mogla bi ukazivati na zakasneli pokusaj vlade da se direktno obracuna s tim pitanjem.


Ukoliko vlasti uspiju da sprece politizaciju sudjenja za ratne zlocine, time sto ce ih razmatrati iskljucivo u njihovim pravnim okvirima a ne kao nesto sto ugrozava nacionalni interes, desnici ce biti teze da manipulise javnost s mracnom stranom hrvatskog rata.


Racan je nepotrebno dopustio da ratni zlocini prerastu u politicko pitanje. Stepen u kom oni prete vladi je u svakom slucaju precenjen. Mnogo ozbiljnija pretnja jeste sve vece socijalno nezadovoljstvo, podstaknuto smanjenom socijalnom sigurnoscu i otpustanjima zaposlenih u javnom sektoru.


Pravu nocnu moru za Racana predstavljalo bi preklapanje nezadovoljstva desnice zbog ratnih zlocina s tim talasom socijalnog nezadovoljstva. A glavni dobitnik bio bi HDZ.


Piter Palmer je visi savetnik Programa za Balkan Medjunarodne krizne grupe.