Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: Priblizavanje istini

Osnivanje komisija za istinu izaziva zestoke polemike o tome kako dati rec zrtvama a da krivci ne izbegnu pravdi.
By IWPR ICTY

Nezadovoljni sporoscu pravde i zilavoscu nacionalistickih neprijateljstava, civilno orijentisani aktivisti iz Bosne i Hercegovine sve su blizi postizanju svog cilja - imenovanju Komisije za istinu i pomirenje, koja bi im pomogla da zalece ratne rane.


Predlozena komisija podstakla je zestoku polemiku, unutar i izvan bivse Jugoslavije, o nacinu na koji bi u "drustvima u tranziciji" trebalo uspostavljati ravnotezu izmedju sprovodjenja pravde, iznosenja istine i posleratnog izmirenja.


Pristalice ovih komisija tvrde da one zemljama poput Bosne omogucavaju da izadju na kraj sa ratom i nasiljem bolje nego sami sudovi. Neki strucnjaci iz oblasti ljudskih prava kazu, medjutim, da komisije za istinu sluze kao neadekvatna zamena za sudjenja, buduci da pribavljaju imunitet ratnim zlocincima i sluze pranju istorije.


U Bosni su se zagovornici ove ideje citave tri godine zalagali za stvaranje komisije za istinu, da bi sada dospeli na korak od dobijanja podrske Medjunarodnog krivicnog suda za bivsu Jugoslaviju u Hagu, koji je u jednoj ranijoj prilici u potpunosti odbacio taj predlog. Advokati Tribunala sada prave nacrt zakona koji bi uskoro trebalo da bude upucen bosanskom nacionalnom parlamentu, od koga se pak ocekuje da, kada je o ovom pitanju rec, ispolji dovoljno sluha.


Na konferenciji u Sarajevu 13. maja, predsedavajuci Tribunala Klod Zorda izneo je stav svoje institucije, rekavsi da bi komisija za istinu predstavljala konstruktivnu inicijativu samo ukoliko bi se njome upravljalo potpuno nezavisno od tuzbenih i istraznih ovlascenja Tribunala.


Zorda je u svom govoru upozorio da nacrt zakona u svom sadasnjem obliku "komisiji daje ovlascenja koja nalikuju ovlascenjima Medjunarodnog tribunala, sa kojima se, po mom misljenju, u izvesnim aspektima svoga mandata i preklapaju."


Tekst zakonskog predloga podrazumeva da bi komisiji bila prepustena sudska vlast u cilju uspostavljanja "politicke i moralne odgovornosti pojedinaca", kao i sama istrazna vlast, koja se podudara sa mandatom koji je Tribunalu predat od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.


Ali, Zorda je rekao i to da bi komisija za istinu mogla imati i dopunsku ulogu time sto bi obavljala saslusanja krivaca nizeg ranga, obezbedjujuci tako neku vrstu foruma i moguceg obestecenja za zrtve, tezeci stvaranju sveobuhvatne slike o bosanskom sukobu.


Oni koji podrzavaju predlog o komisiji za istinu, i koji su pritom uvereni da ce uspeti da obezbede parlamentarnu podrsku za ovu ideju, pazljivo ce osluskivati reakcije Haskog tribunala. Tokom prethodne tri godine, oni su svoj predlog upotpunili nastojanjima da se prilagode prigovorima Tribunala, napustajuci odredbu o amnestiji i stavljajuci akcenat na svedocenje zrtava.


Jakob Finci, predsednik Jevrejske opstine u Bosni i nekadasnji predsednik Fonda za otvoreno drustvo u Sarajevu, predvodnik je kampanje za osnivanje komisije za istinu, koja se odvija uz podrsku Instituta za mir Sjedinjenih Drzava. Finci predlozeni predlog opisuje kao svojevrsni forum za zrtve ratnih zlocina, kao priliku da se upotpuni istorijska gradja, ali i kao neku vrstu preventive protiv buducih sukoba.


"Ono sto proizlazi iz istorije nasilja i velikih trauma - bilo da li je rec o pojedincima ili drustvima - jeste nepromisljeno potiskivanje bolne proslosti", rekao je Finci IWPR-u.


Finci kaze da ce komisija obradjivati i siri krug tema, koje se ne ticu tek usko odredjenog krivicnog tuzilastva, nego i ispitivanja razloga zbog kojih drustvo nije uspelo da spreci krvoprolice, kao i utvrdjivanja uloge medija i drugih institucija u sukobu. Komisija za istinu bi takodje ukazala pocasti dosad nepriznatima junacima, onima koji su spasavali pripadnike drugih etnickih zajednica uz veliki licni rizik.


Ali, kakvo god da joj je ustrojstvo i mandat, komisija za istinu morace da se krece unutar politickog minskog polja bivse Jugoslavije. Bosanska deca jos uvek u istorijskim prirucnicima citaju suprotstavljene "istine", zavisno od toga koja nacionalna zajednica upravlja doticnim regionom. Politicke vodje i uticajni masovni mediji ne slazu se u pogledu uzroka rata, broja poginulih, ali ni oko borbi svojih roditelja i dedova tokom Drugog svetskog rata.


Aktivisti pokreta za ljudska prava, rodjaci zrtava i politicari svih fela imaju razlicite poglede na to kako bi ovakva komisija trebalo da radi, pa ostaje nejasno kako ce kljucne odluke uopste biti donosene. Ko ce imenovati clanove komisije i kakvi ce biti kriteriji za moguce svedoke? Ukoliko ne odobrava amnestiju, kako ce onda takva komisija ubediti ratne zlocince da ispovede svoje grehe u okviru javnog foruma? Ko ce garantovati bezbednost onima koji svedoce?


Jos je bitnije pitanje o tome kako se razlicite komisije u razlicitim zemljama nadaju da ce otkriti jedinstvenu "istinu" o sukobima koji prevazilaze nacionalne okvire.


Neki nacionalisti prigrlili su samu ideju komisije kao nacin da se optuzbe za ratne zlocine zataskaju. Tvrdi nacionalista Momcilo Krajisnik podrzao je predlog za osnivanje komisije za istinu kada je prvobitno bio pokrenut 1998. godine. Kao nekadasnji visoki politicki lider bosanskih Srba, koji se sada suocava sa optuzbom za ratne zlocine pred Haskim tribunalom, Krajisnik je tada predlagao davanje amnestije svakome ko je povezan sa svedocenjima pred komisijom.


Krajisnik je, kao tadasnji clan bosanskog kolektivnog predsednistva, zahtevao pravo veta kao neophodan uslov pod kojim bi Srbi pristali da ucestvuju u radu komisije, tvrde americki strucnjaci za ljudska prava.


U Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ), novoizabrani predsednik Vojislav Kostunica osnovao je tokom marta meseca Komisiju za istinu i pomirenje, a da pritom ni na koji nacin nije konsultovao Tribunal za ratne zlocine. Kostunica vec dugo vremena unazad kritikuje Hag, pa je njegova podrska komisiji za istinu pojacala strepnje aktivista pokreta za ljudska prava da ce se sa ratnim zlocincima, o kojoj god da je komisiji za istinu rec, postupati veoma blago.


Nova jugoslovenska komisija je vec poljuljana neslaganjima i uzajamnim optuzivanjima.


Dvoje istaknutih clanova komisije, istoricar Latinka Perovic i profesor medjunarodnog prava Vojin Dimitrijevic, podneli su proslog meseca ostavke u znak protesta, konstatujuci da je citav projekat brzopleto organizovan bez odgovarajucih mehanizama kojima bi se zastitio od uplitanja politickog faktora.


U svom pismu-ostavci, Dimitrijevic je izrazio zabrinutost u pogledu toga da bi komisija mogla biti dozivljena kao diskriminatorska, buduci da bi se bavila ispitivanjem dogadjaja koji su se desili izvan Srbije, ali uz ucesce iskljucivo srpskih clanova.


"Komisija formirana iskljucivo od gradjana Savezne Republike Jugoslavije (a bez ijednog clana iz Crne Gore) nece u javnosti biti vidjena kao nepristrasna niti slobodna od predrasuda ukoliko bude trebalo da izrazi svoj sud u pogledu dogadjaja koji su se odvijali izvan teritorije danasnje SRJ", pise Dimitrijevic.


Pravni ekspert je takodje rekao da su ovlascenja komisije preuska, kao i da je predsednikov kabinet vec prejudicirao zakljucke tog tela.


Beogradska radio-televizijska stanica B-92 organizovala je od 18. do 20. maja medjunarodnu konferenciju posvecenu pitanju kako bi Srbija trebalo da odgovori na ove izazove. Ucesnici konferencije uputili su spisak preporuka jugoslovenskoj komisiji, porucujuci da to telo treba da bude iznova konstituisano, kako bi u svoj rad ukljucilo i etnicke manjine, i kako bi mu mandat bio preformulisan.


Ideja o komisiji za istinu je u Bosni prvobitno dosla od Instituta za mir Sjedinjenih Drzava (USIP), koji se za njeno osnivanje zalagao pocev od 1998. godine. Prvi glavni tuzilac Haskog tribunala, sudija Ricard Goldston iz Juzne Afrike, takodje je podrzao tu ideju [videti Goldstonov tekst "Tribunal napreduje", TU 220].


Prve komisije za istinu osnovane su u Argentini i Cileu, ali je tek u slucaju Juzne Afrike bila stvorena komisija koja je zadobila svetsku paznju i koja se najcesce tretira kao uspesan model.


Juznoafricka komisija osiguravala je svedocenje time sto je odobravala amnestiju pojedincima koji su bili voljni da javno ispovede svoje zlocine. Strucnjaci za humanitarno pravo kazu da je komisija Juzne Afrike bila tek delimicno uspesna, buduci da je osumnjiceni, ukoliko bi odbio ponudu amnestije, uvek bio suocen sa uverljivom pretnjom optuzbe. Pa, ipak, misljenja o komisiji za Juznu Afriku daleko su od toga da budu unisona, pri cemu neki tvrde i da komisija nije otisla dovoljno daleko u suprotstavljanju nasledju aparthejda.


Ostale zemlje, poput Sijera Leonea, Istocnog Timora i Indonezije, izlazeci iz rata ili diktature takodje su stvarale komisije za istinu u pokusaju da isteraju djavole represije iz proslosti. U nekim slucajevima je svedocima bila ponudjena amnestija, dok su drugde komisije morale da ponude predlog zakonskih ili drugih reformi.


Za razliku od Juzne Afrike, zlocini koji su u Bosni jos uvek ostali neotkriveni nisu vecih razmera. Ono sto u Bosni nedostaje jeste konsenzus o tome zasto je rat izbio i ko je odgovoran za tragediju.


Za Fincija i ostale njene pobornike, komisija za istinu umnogome je vec zakasnila. Mada se veoma trude da nadju reci hvale za rad Tribunala, zastupnici komisije za istinu kazu da su sudjenja koja se odvijaju u Holandiji isuvise udaljena od svakodnevnog zivota Bosanaca. Oni kazu da jedino komisija za istinu moze ohrabriti istinsku javnu debatu o ratu i proizvesti konsenzus u pogledu stava o tome kako je rat zapoceo.


Protivnici se, pak, pitaju nije li isuvise rano za intenziviranje ionako visokih ocekivanja prema regionu koji je u politickom smislu problematican - narocito zbog cinjenice da lideri u susednoj Srbiji jos uvek nisu voljni da Slobodana Milosevica prebace u Hag.


Clanovi nekih porodicnih udruzenja rekli su aktivistima pokreta za ljudska prava da su oni doduse zainteresovani za "istinu", ali ne nuzno i za "pomirenje". Zrtve, poput onih koje su prezivele srebrenicki masakr predugo su zahtevale podizanje optuznica protiv osumnjicenih za ratne zlocine, te bi otuda, ukoliko poveruju u to da zapadne vlade koriste komisiju kao izgovor za nekaznjavanje uhapsenih i eksperimente u oblasti sudstva, citavu stvar mogle doziveti i kao neku vrstu uvrede.


Sa svoje pak strane, zapadne vlade bi, buduci neskriveno nezadovoljne tempom reformi u Bosni, ideju o komisiji za istinu mogle prigrliti u nadi da ce im ona pomoci da izadju iz corsokaka u kome su se nasle.


Den De Lus, nekadasnji izvestac Rojtersa iz Sarajeva, visi je urednik IWPR-a i specijalista za pitanja Haskog tribunala. U sledecem izdanju Dnevnika tribunala pojavice se rasprava koju su, o komisiji za istinu, vodili Jakob Finci i Vildana Selimbegovic.


1