ANALIZA: Presuda za genocid u Srebrenici
Prva sudska presuda za genocid izrecena Radislavu Krsticu jasno stavlja do znanja da nece biti i poslednja.
ANALIZA: Presuda za genocid u Srebrenici
Prva sudska presuda za genocid izrecena Radislavu Krsticu jasno stavlja do znanja da nece biti i poslednja.
Po prvi put Haski Tribunal je doneo presudu kojom se neki od zlocina pocinjenih na tlu bivse Jugoslavije kvalifikuju kao genocid.
Za zlocine pocinjene u Srebrenici u julu 1995.godine, general Radislav Krstic, bivsi zapovednik Drinskog korupsa Vojske Republike Srpske, VRS, osudjen je na 46 godina zatvora. Analizirajuci dokaze izvedene na sudjenju, sudsko vece je ustanovilo da Krstic nije planirao ili naredio da se sprovede genocid, ali je bio aktivni ucesnik ove operacije, jednom kada je doneta odluka. Presedavajuci sudija Almiro Rodrigez zakljucio je na zavrsnom procesu 2.avgusta, " da je jula 1995.godine general Krstic pristao na zlo".
Do svog prvog uspeha da pred sudom dokaze da su neki od zlocina u bivsoj Jugoslaviji pocinjeni za genocidnom namerom, hasko tuzilastvo doslo je tek iz cetvrtog pokusaja. Prvo sudjenje za genocid u leto 1998.godine prekinuto je nakon samo tri sedmice, zbog srmti Dr Milana Kovacevica, optuzenog za genocid u Prijedoru i tamosnjim zloglasnim logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje.
Sledeca dva pokusaja prekinuta su na pola sudjenja: u slucaju Gorana Jelisica za ubistva u Brckom, 1999.godine i sudjenje Dusku Sikirici, komanantu logora Keraterm, 2001.godine. Naime, sudsko vece zakljucilo je da optuzba nije u dokaznom postupku prezentirala dovoljno dokaza kojima bi se izvan svake sumnje ukazalo na genocidnu nameru optuzenih da su imali nameru da "uniste deo ili celinu jedne nacionalne, etnicke, rasne ili religiozne grupe kao takve". (pogledaj izvestaje Dnevnika Tribunala o ovim slucajevima na http://www.iwpr.net/index.pl?tribunal_case_files.html.)
U slucaju Krstica, sudsko vece je ustanovilo da je ono sto se zavrsilo kao genocid, zapoceto kao jos jedna operacija etnickog ciscenja.
Operacija "Krivaja 95" kako je glasilo sifrovano ime napada jedinica Drinskog korpusa na Srebrenicu, nije bila puka odmazda za napade (muslimanskih) bosnjackih snaga, koje su upotrebljavale ovu sigurnostnu UN zonu kao bazu za nasrtaje na srpske snage i srpska sela. U stvari, prvobitni cilj operacije bio je da se preseku linije komunikacija muslimanskih snaga u Srebrenici i obliznjoj enklavi Zepa koja se takodje nalazila pod zastitom UN, te da se enklava svede na gradsko jezero Srebrenice.
Taj cilj je ostvaren lako i brzo, buduci da srpske snage nisu naisle na ozbiljniji otpor ne samo muslimanskih snaga u enklavi, vec ni medjunarodne zajednice, odnosno Holandskog bataljona u samoj enklavi. NATO nije tim snagama pruzio "pomoc iz vazduha".
Uvidevsi da im niko i nista ne stoji na putu da "ociste" Srebrenicu od njenog muslimanskog stanovnistva, bosanski Srbi su odlucili da prosire cilj operacije i osvoje sam grad. Na osnovu dokaza izvedenih na sudjenju, sudsko vece je zakljucilo da je donesena odluka da se "ocisti" Srebrenica i da se "iz ove enklave protera svo muslimansko stanovnistvo, ukljucujuci zene, deca i starci".
Po nalazima troclanog sudskog veca, to sto su muskarci odvojeni od grupe nije bilo neobicno, jer su kao ratni zarobljenici mogli posluziti tokom eventualne razmene, do koje je cesto dolazilo u toku konflikta u bivsoj Jugoslaviji.
Medjutim, kako objasnjava sudac Rodrigez, "iz razloga koje sudsko vece nije moglo da ustanovi, donesena je odluka da se ubiju svi muskarci vojnog uzrasta". Ovom odlukom se "originalni cilj etnickog ciscenja....pretvorio u smrtonosni plan da se unisti jednom za uvek musko stanovnistvo Srebrenice",
Najmanji problem je optuzba imala da dokaze da su u Srebrenici, izmedju 10. i 19.jula 1995.godine u toku "devet dana pakla" kako se opisuju u presudi, izvrseni zlocini masovnih razmera, koji mogu da predstavljaju takozvane "materijalne elemente" genocida. Optuzba je dokazivala, a odbrana nije sporila, da je nakon ulaska srpskih snaga u enklavu pod zastitom UN, na hiljade muslimanskih muskaraca ubijeno ili su im nanete teske telesne i mentalne ozlede.
Nije bilo mnogo sporenja ni oko toga da su zrtve, muslimanski muskarci, odabrane zbog njihovog pripadnistva odredjenoj nacionalnoj grupi.
Kljucno pitanje predstavljalo je da li se to moze nazvati genocidom. Optuzba je tvrdila da 7.500 hiljada ubijenih muskaraca prestavlja "znatni" deo grupe, otprilike petinu ukupne muslimanske populacije u Srebrenici pre napada.
S druge strane, odbrana je ukazivala da 7.500 ubijenih ne predstavlja "znatni" deo grupe, ako se uzme da ima 1.4 miliona bosanskih Muslimana.
Sistematska pogubljenja muslimanskih muskaraca izmedju 13-19 jula je sudsko vece povezalo sa prethodnim prinudnim raseljavanjem izmedju 12 -13 jula, nekih 25.000 zena, dece i staraca, koji su se nakon pada enklave okupili u bazi UN u Potocarima.
Kombinacija ove dve operacije kvalifikovana je kao genocid. Sudija je zakljucio da bosansko srpske snage "nisu mogle, a da ne znaju" da ce ubijanje muskaraca i prinudno raseljavanje civila "bez sumnje dovesti do fizickog nestajanja bosanskih Muslimana u Srebrenici". Na ovaj nacin bosansko srpske snage su "unistile zajednicu bosanskih Muslimana u Srebrenici kao takvu i eliminisali mogucnost da se ikada ponovo uspostavi na toj teritoriji".
Mnogo tezi izazov za tuzilastvo bio je da dokaze da je u svemu tome optuzeni general Krstic imao ne samo aktivnu ulogu, vec i da je ucestvovao sa specificnom namerom unistenja jedne etnicke i verske grupe kao takve.
Za razliku od Radovana Karadzica i Ratka Mladica koji su ostavili dosta pisanih i usmenih tragova iz kojih se, barem u slucaju Srebrenice, moze zakljucivati o njihovim namerama, optuzba je nasla malo direktnih dokaza koji bi jasno ukazivali na njegovu genocidnu nameru.
Jedan takav dokaz mogla je da bude traka presretnute radio-komunikacije u kojoj je Krstic, tvrdili su tuzioci, majoru Draganu Obrenovicu, takodje uhapsenom pod optuzbom za srebrenicki genocid, izdao naredjenje da ubije sve zarobljene Muslimane. Sudije su medjutim, kako se to u presudi posebno istice, odbile da tu traku uvrste u dokazni materijal.
Uprkos tome, kako se navodi u presudi, "nema sumnje da je general Krstic, buduci da je znao za sistematska ubijanja muskaraca i bio umesan u njihovo sprovodjenje, imao genocidnu nameru da ih ubije".
Sazetak sudjenja bazirao se na raznim dokazima koji su ukazali da je Krstic bio prisutan na mestu zlocina i da je kao komandant bio svestan sta se desava. Sudija Rodrigez je nekoliko puta predocio optuzenom: "Vi ste bili tamo".
Do takvog su zakljucka sudije dosle na osnovu utvrdjenih cinjenica o Krsticevom prisustvu u Srebrenici, Potocarima i Bratuncu, u kriticnom periodu izmedju 11. i 12. jula. Takodje je potvrdjeno na osnovu zaplenjenih naredbi, borbenih izvestaja i drugih vojnih dokumenata, da je general Krstic de fakto preuzeo komandu nad Drinskim korpusom uvece 13.jula i odmah izdao svoju prvu naredbu u svojstvu zapovednika. Iz brojnih presretnutih telefonskih i radio komunikacija stabova VRS iz kojih proizilazi da je general Krstic sve vreme bio obavestavan o tome sta se dogadja u njegovoj zoni odgovornosti. On je izdavao naredbe i primao izvestaje potcinjenih oficira Drinskog korupusa.
Sudija Rodrigez je u sazetku presude, otisao jos dalje i zakljucio da je na osnovu specificnih komandnih odgovornosti, Krstic znao i razumeo posledice onog sto se desavalo. Kada je 11.jula zajedno sa generalom Mladicem usao u Srebrenicu, on je naisao na "pust grad".
"Ako pretpostavimo da niste znali sta se dogadja, morali ste se pitati gde je otislo stanovnistvo grada", insistirao je Rodrigez. Buduci da je originalni cilj operacije bio da se Srebrenica odvoji od Zepe i da se sama enklava svede na gradsko jezgro, za generala je bilo "bitno" da sazna gde se nalaze bosnjacke snage.
Krstic je potom prisustvovao sastancima na kojima je Mladic razgovarao sa predstavnicima Holandskog bataljnona pretecim tonom, gde je naredio da zene, deca i starci napuste Potocare. Krstic je naredio autobusima da brzo dodju do UN baze i bio je prisutan kada je pocelo izdvajanje muskaraca. "Vi niste mogli, a da ne primetite njihovo fizicko stanje", rekao je sudija. "Niste mogli, a da ne cujete krike ljudi dok su ih tukli u zgradi poznatoj pod imenom Bela Kuca".
Nakon naredbe koju je primio od generala Mladica, 13.jula, Krstic se usmerio na pripreme napada na Zepu, koji je poceo sledeceg dana. Medjutim, i dalje su ga obavestavali o dogadjajima u Srebrenici, gde su se smestile trupe pod njegovom kontrolom u noci izmedju 14.i 15 jula.
Sudija je potom nastavio: "Ujutro 15.jula, sef bezbednosti Glavne komande vas je pozvao i upitao za vasu pomoc za '3.500 paketa'. Znali ste na koga su se odnosili ti 'paketi', generale Krsticu, to su bili bosanski Muslimani koje je trebalo ubiti. Vi ste izrazili nezadovoljstvo. Isti oficir vam je rekao da snage MUP-a, nisu zelele da to rade. Vi ste rekli da cete videti sta moze da se uradi. Potom su 16.jula neki od vasih podredjenih ljudi iz brigade Bratunac, ucestvovali u masovnim egzekucijama u vojnoj farmi Branjevo. "
Sudije su takodje odbacile tezu Krsticeve odbrane da on, iz straha od odmazde protiv njega i njegove porodice, nije mogao preduzeti mere protiv ovog oficira. U stvari, sudsko vece je ustanovilao da "nijedan jedini borac Drinskog korpusa nije bio kaznjen za ubistvo jednog ili vise bosanskih Muslimana".
Sudije su u izlaganju sazetka presude bile svesne istorijske vaznosti ovog dokumenta. Citavi pasusi posveceni su razmatranju individualne i kolektivne krivice, vaznosti suda i potrebe da srpski narod pronadje krivce za specificne zlocine kako se to "zlo" vise ne bi povezivalo sa celim narodom.
Krstic je osudjen jer je "pomagao da se pronadju ljudi koji su potom ucestvovali u egzekucijama...On nije reagovao, iako je znao sta se dogadja: on je kriv, ali je manje kriv od onih koji su organizovali i rukovodili pogubljenjima tokom te sedmice i koji su jos u bekstvu".
General Mladic, zakljucile su sudije, je "komandovao i licno rukovodio ubijanjima", sto je jasan znak, da se mogu ocekivati buduce osude genocida, verovatno i stroze kazne, ukoliko se dva glavna lidera bosanskog rukovodstva, nadju u Hagu".
Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja Tribunala za ratne zlocine i glavni urednik novinske agencije SENSE.
