Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: OVLASCENI «INSAJDER» NA UDARU

Kljucnog srpskog svedoka u samoj Srbiji optuzuju da laze o svojim vezama s
By Mirko Klarin

Pise: Mirko Klarin iz Haga (TU br. 266, 13-18. maj 2002)


Tokom prva tri dana «insajderskog» nastupa Ratomira Tanica protiv Slobodana


Milosevica, nedoumice nije toliko izazivao sadrzaj njegovog svedocenja,


koliko sama licnost koja svedoci.


Tanic se sudu predstavio kao bivsi aktivista stranke Nova demokratija (ND),


koja je u periodu od 1995. do 1997. godine bila u koaliciji sa Milosevicevom


Socijalistickom partijom Srbije (SPS), kao i Jugoslovenskom levicom (JUL),


inace strankom Miloseviceve supruge Mire Markovic.


On se, takodje, predstavio i kao saradnik srpske tajne policije - Sluzbe


drzavne bezbednosti (SDB) - a priznao je i da je pocev od 1993. pa sve do


kraja devedesetih odrzavao «radne kontakte» sa britanskom, italijanskom i


ruskom obavestajnom sluzbom.


Tanic tvrdi da su u oktobru 1999. nepoznate osobe kidnapovale njega i


njegovu suprugu, da bi ih potom, u nekakvom «privatnom zatvoru», citava dva


dana podvrgavali torturi «latinoamerickog» tipa: bili su drogirani i


prisiljavani da priznaju svoje ucesce u zaveri britanske obavestajne sluzbe


protiv tadasnjeg jugoslovenskog predsednika Milosevica.


Nakon toga je svedok, po vlastitim recima, pobegao iz zemlje. Najpre je


dobio izvesnu finansijsku pomoc u Madjarskoj, kao i od britanske obavestajne


sluzbe (radilo se, kako on sam kaze, o sumi od dve do tri hiljade eura), da


bi zatim stupio u kontakt s haskim tuzilastvom i bio ukljucen u program


«preseljenja svedoka», odnosno sticanja novog identiteta i prebivalista.


Kako novi susedi ne bi kojim slucajem otkrili njegov stvarni identitet,


Tanic pred sudom svedoci pod vlastitim imenom, ali sa zasticenim -


elektronskim putem deformisanim - likom.


Tanicevo svedocenje u znacajnoj meri potvrdjuje sve ono sto se o


Milosevicevom «modus operandi» znalo u tzv. obavestenoj javnosti i o cemu se


u krugovima njegovih politickih protivnika ili bivsih saveznika (koji su se


u medjuvremenu s njim razisli) odavno pricalo, a sto pred sudom tek treba da


bude dokazano.


Taniceva prica pocinje 1995. godine, kada Milosevic - koji se jos uvek


nalazio na polozaju predsednika Srbije - proklamuje da «mir nema


alternative», zakljucuje Dejtonski mirovni sporazum u Bosni, i daje


zeleno svetlo za «diskretan politicki dijalog» s liderima kosovskih


Albanaca, kako bi se sprecila internacionalizacija tog problema, cije je


resavanje dugo bilo odlagano pod pritiskom ratova u Sloveniji, Hrvatskoj i


Bosni.


Nacin na koji je pomenuti «diskretni dijalog» bio zamisljen i vodjen


savrseno se uklapa u Milosevicev «modus operandi»: s liderima kosovskih


Albanaca pregovarano je na nivou koji Milosevica ni na sta ne obavezuje i na


nacin koji se uvek moze o(t)pisati kao «dijalog slobodnih intelektualaca»


(sto je upravo nacin na koji je optuzeni prosle sedmice omalovazavao znacaj tih pregovora).


Tanic tvrdi da je za vlastito ucesce u pomenutom dijalogu imao dvostruku


«autorizaciju» - svoje stranke (ND) i tajne policije (SDB) - kao i Milosevicevim licnim «blagoslovom». On je, naime, tvrdio da je licno Milosevic odobrio «platformu» za pregovore, koju su mu prethodno zajedno izlozili sam Tanic i predsednik ND Dusan Mihajlovic.


Pregovaraci su se, po Tanicevim recima, polovinom 1997. nasli nadomak


politickog resenja -koje je pocivalo na ideji «siroke autonomije» za


kosovske Albance - ali je Milosevic tada iznenada promenio pristup i postao


opsednut brojem Albanaca na Kosovu. Tanic tvrdi da mu je, na jednom prijemu,


Milosevic rekao kako ce «dokazati da kosovskih Albanaca ima manje od


milion», sto bi znacilo da ne cine ni 10 procenata stanovnistva Srbije, te


da im, prema tome, ne sleduje nikakva, a pogotovo ne «siroka» autonomija.


Po Tanicevom misljenju, na Kosovu je tada bilo izmedju 1,2 i 1,5 miliona


Albanaca, pa se njihov broj na «manje od milion» mogao svesti jedino na


nacin koji je prethodno vec vidjen u Hrvatskoj i Bosni - «etnickim


ciscenjem».


Tokom unakrsnog ispitivanja, Milosevic je negirao da je bilo sta rekao


Tanicu, ali je potvrdio da je u to vreme broj kosovskih Albanaca bio


«aktuelna tema u Srbiji», kao i da se on licno slagao s procenom da ih


ukupno ima «manje od milion». On je naveo i da je prebrojavanje Albanaca


bilo aktuelno zbog ocekivanja da ce oni u jesen 1997. u znacajnijem broju


izaci na predsednicke izbore u Srbiji.


Ovakva ocekivanja su, medjutim - imajuci u vidu cinjenicu da su Albanci do


tada bojkotovali sve srpske izbore - bila u najmanju ruku prilicno nerealna,


a kao takva su se, uostalom, i pokazala na samim predsednickim izborima,


koji su odrzani iste godine.


Krajem februara 1998., na Kosovu su otpocele policijske i vojne operacije


protiv «terorista» iz sastava Oslobodilacke vojske Kosova (OVK). Tanic je,


pri tom, uocio sledeci «obrazac»: najpre se dopuste «manje srpske zrtve»


(ubistva nekoliko policajaca ili civila), a onda se uzvraca «neselektivnom i


neproporcionalnom upotrebom sile», tokom cega, pored terorista iz OVK,


stradaju i albanski civili.


Pomenuta taktika, tvrdi Tanic, izazvala je zabrinutost i protivljenje


tadasnjeg sefa tajne policije Jovice Stanisica, kao i nacelnika generalstaba


Vojske Jugoslavije (VJ) Momcila Perisica. Da bi ih zaobisao, Milosevic - po


Tanicevim recima - uspostavlja vlastiti, «privatni lanac komandovanja», te


posredstvom svoje «desne ruke» za Kosovo, ondasnjeg potpredsednika Savezne


vlade Nikole Sainovica (koji je takodje optuzen, i koji je takodje u Hagu),


stavlja pod svoju komandu izvesne vojne i policijske jedinice.


Sve to potvrdjuje i pismo koje je general Perisic polovinom 1998. uputio


predsedniku Milosevicu, a koje je uz pomoc ovog svedoka tuzilac Dzefri Najs


uveo u dokazni materijal. U tom pismu, nacelnik generalstaba protestuje zbog


«neprekidne tendencije nezakonitog koriscenja vojske», stavljanja pojedinih


jedinica «pod komandu nenadleznih lica», ustupanja vojnog naoruzanja i


opreme policijskim jedinicama, kao i ostalih «negativnih cinjenica».


Ubrzo po upucivanju ovog pisma, general Perisic je smenjen sa duznosti,


a istovremeno je uklonjen i Stanisic. Pripremajuci se za «svodjenje broja


Albanaca» na planirani broj ("manje od milion") i znajuci da bi to moglo dovesti do intervencije NATO, Milosevic je iz vojnog i policijskog vrha uklonio «defetiste», koji su


ga upozoravali da Jugoslavija ne moze da ratuje sama protiv «ostatka sveta».


Onima, pak, koji su iz ponasanja Slobodana Milosevica, Milana Milutinovica


(koji je takodje optuzen, ali se jos uvek nalazi na polozaju predsednika


Srbije) i drugih beogradskih zvanicnika pocetkom 1999. zakljucili da Beograd


naprosto «priziva bombardovanje NATO», Tanicevo svedocenje pruzilo je i


svojevrsnu potvrdu takve teze.


Tanic, naime, tvrdi da je bio licno prisutan kada je tadasnji potpredsednik


srpske vlade Vladimir Stambuk - i to pred ambasadorima Velike Britanije i


Nemacke - besprizorno izjavio kako «zvanicni Beograd nema nista protiv


bombardovanja manjeg obima od strane NATO». Kada mu je Tanic na to prigovorio,


Stambuk mu je navodno odgovorio da on «nista ne shvata», te da


ce «bombardovanjem manjeg obima» Beogradu biti dat «odlican izgovor» za


obracun, ne samo s kosovskim Albancima, nego i sa srpskom opozicijom. A


upravo tako se i dogodilo.


Za vreme vazdusnih udara, mogao se steci utisak da je (barem nekim) liderima


NATO, mnogo vise nego samom Milosevicu, stalo do sto skorijeg okoncanja


bombardovanja. Tanicevo svedocenje trebalo bi da potvrdi i taj utisak.


Miloseviceva strategija je, po misljenju svedoka, bila da se «rat


odugovlaci, kako bi se zahvaljujuci civilnim zrtvama izvojevala neka vrsta


moralne pobede nad NATO».


Tanic kaze i da je bio prisutan kada je Milosevic, u jednom telefonskom


razgovoru s Vukom Draskovicem - u to doba, potpredsednikom jugoslovenske


vlade - rekao da je «jos rano za obustavu sukoba, jer su potrebne nove


civilne zrtve kako bi se pokazalo da je NATO zlocinacka organizacija».


Istorijat ove poslednje Taniceve tvrdnje najbolje ilustruje nedoumice koje


je pobudilo ovo svedocenje, a koje se pre svega ticu licnosti samog svedoka.


Naime, u pismenoj izjavi koju je ranije dao tuzilastvu, Tanic je naveo da je


Milosevic doticnu tvrdnju izrekao prilikom jednog njihovog susreta koji se


odigrao «licem u lice».


Neposredno uoci samog svedocenja u Hagu, Tanic je u svoju izjavu uneo neke


ispravke, da bi, kako je objasnio, iz nje izbacio sve one tvrdnje koje nije


u stanju da dokaze «iz dva ili tri nezavisna izvora». Tom prilikom je, pored


ostalog, precizirao da je recenicu o neophodnosti «novih civilnih zrtava»


cuo u jednom telefonskom razgovoru s Milosevicem. U samom direktnom


svedocenju, on se jos jednom ispravio i rekao kako je s Milosevicem


u stvari razgovarao Vuk Draskovic, dok je on taj razgovor samo slusao


posredstvom «spikerfona».


Tokom vise od pet casova dugog unakrsnog ispitivanja, Milosevic se protekle


sedmice usredsredio upravo na licnost svedoka. Optuzio ga je za «lazno


predstavljanje» i tvrdio da se nikada nisu sastali, niti razgovarali.


Pomoc u osporavanju kredibiliteta ovog svedoka Milosevic je dobio i od


svojih politickih protivnika u Beogradu, odnosno od bivse Taniceve stranke, koja


se ponovo nalazi u sastavu vladajuce koalicije (Demokratska opozicija


Srbije, DOS), i ciji je predsednik Dusko Mihajlovic aktuelni ministar


unutrasnjih poslova Srbije.


Stranka je izdala zvanicno saopstenje kojim se ogradjuje od svedoka i


njegovog svedocenja, uz napomenu da Tanic nije ni bio clan, nego samo


«simpatizer» ND, kao i da u ime stranke nije ucestvovao ni u kakvim


pregovorima o resavanju kosovskog problema.


Takvo pranje ruku od Tanica ne predstavlja preveliko iznenadjenje, kada se u


vidu ima istorijat same ND, buduci da je ona svojevremeno bila na glasu kao


jedna od Milosevicevih «rezervnih stranaka», za koju se cak (sudeci po ovom


svedoku, s pravom) pretpostavljalo da JE infiltrirana tajnom policijom u


jos vecem obimu nego u ostale srpske stranke.


Kada se u vidu ima i nepopularnost tribunala u Srbiji, ne iznenadjuje ni


to sto se stranka poput ND odrice svake veze sa «prvim Srbinom» koji - kako


je sam Milosevic, vec u svom prvom pitanju, skrenuo paznju Tanicu - svedoci


protiv bivseg srpskog predsednika.


Ogradjivanja svoje bivse stranke Tanic je primio prilicno mirno, napominjuci da


se u arhivama ND mogu pronaci i zvanicni dokumenti koji govore suprotno od


onog sto se navodi u saopstenju. Neupucenost stranke u ono cime se bavio,


Tanic je, pored ostalog, tumacio i njegovim policijsko-obavestajnim


aktivnostima, koje se, kako je rekao, «obicno ne oglasavaju».


Nista bolje nego u saopstenju svoje stranke, Tanic nije prosao ni u


srpskim medijima. Prvi srpski «insajder» se opisuje kao politicki


«autsajder» iz vremena vladavine Milosevicevog rezima, kao samoreklamer,


sarlatan i «policijski dousnik», kao neko ko nije imao pristupa onim


krugovima u kojima su se donosile odluke o ratu ili miru i ko zasigurno ne


raspolaze neposrednim informacijama koje bi se ticale samog optuzenog ili


njegovog politicko-policijskog klana.


Ovakva karakterizacija ipak ne objasnjava kako je Tanic dosao do nekih


uistinu «insajderskih» podataka, koje je izneo u svom svedocenju, a koji se


odnose na privatni lanac komandovanja, nezakonitu upotrebu vojske,


planiranje etnickog ciscenja, kao i na cinicno poigravanje civilnim zrtvama


- sto kao takvo Milosevic jos nije ni pokusao da pobije.


No, za sve to postoji i jedno moguce objasnjenje. Tanic je mozda i bio «mali


igrac» i «autsajder» na beogradskom dvoru, ali je bio blizak nekim


«velikim igracima» i istinskim «insajderima», koji su svojevremeno verno


sluzili Milosevicu, da bi zatim, prilikom nekog od njegovih politickih


zaokreta, bili odbaceni.


Tanic je, nesumnjivo, bio blizak s trojicom takvih «velikih igraca» -


Jovicom Stanisicem, Momcilom Perisicem i Dusanom Mihajlovicem. Oni su


svojevremeno bili Milosevicevi «ljudi od poverenja», usled cega sva trojica,


nesumnjivo, raspolazu i dragocenim «insajderskim podacima». Ali ni jedan od


njih, po svemu sudeci, nije spreman da dodje u Hag i - kako bi to Milosevic


rekao - «kao Srbin» svedoci na sudjenju bivsem srpskom predsedniku.


Ratomir Tanic bi, s obzirom na sve to, mogao da bude i njihov «ovlasceni


predstavnik» u Hagu, buduci da je prihvatio da u njihovo ime pred sudom


isprica njihovu pricu. A oni ce se, bude li potrebno, od


njega ograditi (kao sto je to vec ucinio Mihajlovic).


Pitanje je, jedino, kako ce same sudije oceniti ovakvo svedocenje


«ovlascenog insajdera». Iz cinjenice da su Milosevica u nekoliko navrata


upozoravali da previse vremena gubi na periferna pitanja i da treba da se


pozabavi «sredisnjim temama» Tanicevog iskaza, te da su mu u tu svrhu


odobrili jos najmanje 90 minuta unakrsnog ispitivanja (koje se nastavilo


u utorak, 21. maja), moze se naslutiti samo to da sudije ovo svedocenje


smatraju veoma vaznim.


Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i


glavni urednik novinske agencije SENSE.