ANALIZA: MORAL NE DONOSI NOVAC
Premijer Srbije je izneverio nade da ce pad Slobodana Milosevica i promena rezima doneti moralne promene u zemlji.
ANALIZA: MORAL NE DONOSI NOVAC
Premijer Srbije je izneverio nade da ce pad Slobodana Milosevica i promena rezima doneti moralne promene u zemlji.
Premijer Srbije Zoran Djindjic i njegov protivnik, jugoslovenski predsednik Vojislav Kostunica, cesto se u ocima javnosti predstavljaju kao zastupnici sasvim razlicitih stavova prema Haskom tribunalu.
Dok Djindjic zvanicno podrzava bezuslovnu saradnju, Kostunica se suprotstavlja cak i samoj tezi da je Srbija odgovorna za ratne zlocine, a na saradnju bez odredjenih zakona gleda kao na izdaju.
Medjutim brojni politicki analiticari smatraju da su stvarni Djindjicevi stavovi zapravo mnogo blizi Kostunicinim nego sto se cini na prvi pogled. Oni sumnjaju da je njegova "podrska" Hagu cisto pragmaticna, prouzrokovana cinjenicom da je i buduca medjunarodna pomoc uslovljena napretkom u resavanju problema ekstradicije optuzenika za ratne zlocine.
"Nama se Hag ne svidja, ali mi moramo da saradjujemo, to je medjunarodna obaveza nase zemlje. Od toga zavisi nasa buducnost i buducnost nase dece", izjavio je Djindjic u februaru.
Premijerove izjave za RTS, krajem marta, takodje svedoce kako je sto se njega tice, pomenuta saradnja samo neprijatna neminovnost. "Jugoslovenski predsednik vodi aktivnu kampanju protiv toga [ekstradicija] u poslednjih godinu i po dana", rekao je on, "verujuci da ce republicka vlada obaviti taj prljavi posao dok ce on i njegova partija na tudji racun zaraditi patriotske poene".
"Prljavi posao" - to ne mogu biti reci istinskog zagovornika medjunarodne pravde. Upotrebljena sintagma osvetljava i razloge zbog kojih ekstradicije nisu podstakle siru raspravu o ratnim zlocinima i moralnoj obnovi Srbije. U zelji da obezbedi inostranu pomoc vlastitim reformama, premijer nema nameru da bude pokrovitelj takve jedne rasprave. On je u stvari jos pre pet godina konstatovao da oni koje zanima moral "treba da idu u crkvu, a ne u politiku".
Nedugo po osvajanju vlasti, oktobra 2000, beogradski nedeljnik NIN je Djindjicu postavio pitanje o Crvenim beretkama, specijalnoj jedinici tajne policije koju bije los glas zbog paravojnih aktivnosti u Bosni i na Kosovu. Djindjic je izjavio da je "prilicno...siguran da je vecina njih na listi za Hag" i da "za neke od njih znam, jer sam proveravao u medjuvremenu".
Ali je potom, takodje, dodao: "...sada je moj cvrst stav da bih se radije povukao u privatan zivot i ne bih se ni bavio politikom, nego sto bih njih isporucio u Hag".
Kasnije je Djindjic izazvao gnev Crvenih beretki, time sto je upravo tu jedinicu iskoristio za hapsenje haskih optuzenika, Nenada i Predraga Banovica. Ubrzo su Crvene beretke izasle na ulicu u znak protesta zbog mogucih vlastitih izrucenja. Stoga je Djindjic ovu jedinicu ukljucio u mrezu drzavne bezbednosti, ali je njegov cvrst stav bio ublazen ranijim zavetom i cinjenicom da je Milorad Ulemek Legija - komandant jedinice pocev od 1998. - u stvari njegov bliski saveznik, za koga se zna da je u dogadjajima od 5. oktobra 2000. odigrao kljucnu ulogu.
Imenovanja koja je Djindjic izvrsio u citavom drzavnom aparatu potcrtavaju taj nedostatak volje da se Srbija suoci sa svojom prosloscu. Sreten Lukic, koga je premijer doveo na celo drzavne bezbednosti, nalazio se na polozaju komandanta policije na Kosovu tokom vazdusne kampanje NATO; njegovo ime pojavljuje se i na haskom spisku onih za koje se smatra da su zajedno sa Milosevicem ucestvovali u zajednickom zlocinackom poduhvatu.
Djindjicevo licemerje u pogledu pitanja ekstradicije u potpunosti se ocitovalo u prolece 2001., kada se priblizavao rok za Milosevicevo izrucenje Hagu. Buduci da su veliki iznosi donacija bili uslovljeni Milosevicevom predajom, Djindjic je nastojao da odluku o ekstradiciji opravda vlastitom narodu sa iznenadnim otkrivanjem masovnih grobnica etnickih Albanaca u Srbiji, koje su sve do tada drzane u tajnosti.
No cim se Milosevic nasao u Hagu, vlada je obeshrabrila svako dalje interesovanje javnosti za grobnice, sprecavajuci dotok informacija u medije i otezuci s ekshumacijama.
Domaca podrska Milosevicu eksplodirala je u februaru ove godine, kada su televizijski prenosi prikazivali njegovo toboznje osvajanje kljucnih poena u borbi s tuziocima. Sav obuzet borbom za vlast koju vodi protiv Kostunice, Djindjic je uvideo da anti-haski lobi, na celu sa samim Kostunicom - postaje sve jaci. Zato je srpska drzavna televizija iznenada povukla svog dopisnika iz Haga, izgovarajuci se nedostatkom finansijskih sredstava.
Ali je Djindjic potom za nemacki Spigl izjavio da je Milosevicevo sudjenje "cirkus", te da je tribunal "izgubio sav kredibilitet". Uskoro je i upozorio da bi nove ekstradicije u samoj Srbiji mogle izazvati gradjanski rat.
Osim za pridobijanje javne podrske, Djindjiceve izjave su jasno bile usmerene i na podizanje finansijske i politicke cene za ekstradicije, s obzirom na to da je Evropska Unija do sada poslala svega 500 miliona od ukupno 1.3 milijarde dolara obecane pomoci.
I pripadnici Djindjicevog okruzenja imitiraju njegovu kombinaciju cutanja i dvostrukog govora na temu ratnih zlocina. Oni smatraju da javnost ne zeli diskusiju i da svaki pokusaj da se to pitanje pokrene moze ugroziti reforme. Cvrsto su ubedjeni u to da ce ekonomski rast i multinacionalni kapital resiti sve probleme.
Ceda Cupic - profesor Fakulteta politickih nauka u Beogradu - osporava ovakav stav. Dogadjaji od 5. oktobra predstavljali su "moralnu pobunu" gradjana, koji su ocekivali i promenu sistema vrednosti, a ne samo promenu predsednika, tvrdi on.
Sve to podrazumeva i razracunavanje sa nedavnom prosloscu, suocavanje sa zlocinima i uspostavljanje odnosa sa susedima na sasvim drugacijim osnovama. Nista se od toga nije dogodilo, kaze Cupic. Umesto toga, "kontrolisani haos", iz vremena Miloseviceve vladavine, ustupio je mesto nekontrolisanom haosu. "Zanemarena je pravda, koja unosi red".
Djindjic po svoj prilici nije nacionalista Kostunicinog kova. Ali njegovo odbijanje da ozbiljno shvati potrebu za preispitivanjem proslosti - a narocito same ratne zlocine - ostavlja premalo prostora za nadu da ce bas on biti neko ko ce u Srbiju uvesti istinsku demokratiju.
Milanka Saponja-Hadzic je aktivista Helsinskog odbora za Srbiju.
