Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: Milosevic bi 'i ovako i onako'

Slobodan Milosevic insistira da ne priznaje Haski tribunal, ali se procenjuje da ce tokom svog sudjenja koje pocinje danas pokusati da okrivi Zapad za zlocine koji mu se pripisuju.
By Mirko Klarin

U ocekivanju sudjenja ciji je pocetak zakazan za utorak (12. februar), Slobodan Milosevic je u pritvorskoj celiji - kako je proteklog vikenda otkrio Rojters - na svom CD-plejeru slusao stari, sentimentalni hit Frenka Sinatre, "My Way" [Moj nacin]!


U sudnici ce on medjutim pokusati da postupi na oba nacina "i ovako i onako". Doduse, on je to vec i pokusavao, svaki put otkako je - 3. jula 2001 - poceo da se pojavljuje pred haskim sudijama. Upravo tako se, uostalom, ponasao i dok je vladao Jugoslavijom.


Tuziocev slucaj, moglo bi se reci, zavisice i od toga da li ce uspeti da dokaze kako je na taj nacin - dakle "i ovako i onako" - Milosevic postupao u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, tokom godina koje pokrivaju optuznice po kojima ce mu se suditi (1991-1999).


"Milosevicev nacin" je, na primer, bio da vodi rat i tvrdi da se "bori za mir". Ili, da mobilise srpsku omladinu i istovremeno s ponosom istice kako "Srbija nije u ratu". Milosevicev nacin je, takodje, bio da u interesu "ocuvanja Jugoslavije" s hrvatskim predsednikom Tudjmanom pravio dogovore o podeli Bosne. Ili u tome da je naoruzavao i snabdevao Vojsku Republike Srpske (VRS) i placao njene oficire... da bi danas tvrdio kako je "zasluzan za mir, a ne rat, u Bosni".


Na tuzilastvu je tezak zadatak da van svake razumne sumnje dokaze da je taj i takav "nacin" bio element Miloseviceve "zamisli, strategije ili plana", a ne simptom podeljene licnosti, jer bi se u tom slucaju moglo postaviti pitanje stepena njegove uracunljivosti.


Kao sto za optuzenog vazi pretpostavka o njegovoj nevinosti, tako bi za tuzilastvo trebalo da - dok se ne dokaze suprotno - vazi "pretpostavka kompetentnosti." Pretpostavka, dakle, da zna sta radi i da ima dokaze za ono sto tvrdi. No, to ce se videti vec uskoro, kada pocne iznosenje dokaza optuzbe.


Do tada, moze se samo nagadjati i spekulisati o kvalitetu, pouzdanosti i uverljivosti svedoka, kao i samih dokaza kojima raspolaze tuzilastvo. A to se proteklih dana ovde uveliko i cinilo.


Dosadasnje ponasanje Milosevica pred tribunalom i najnovije izjave njegovih advokata, pravnih savetnika i drugih obozavalaca - okupljenih oko Medjunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Milosevica (ICDSM) - nedvosmisleno ukazuju na buducu strategiju njegove odbrane.


Rec je zaista o odbrani, jer uprkos Milosevicevom zaklinjanju da nema nameru da se "brani od laznih optuznica laznog suda", ono sto je do sada govorio pred tribunalom, a posebno ono sto je rekao tokom svoje polucasovne geopoliticke tirade pred Zalbenim vecem (vidi Dnevnik tribunala br. 252), nesumnjivo treba nazvati tim imenom.


Stavise, u pitanju je vrlo konzistentna odbrana. Milosevic se, u stvari, brani optuzujuci druge: "sile koje su rasturile Jugoslaviju", NATO, svog "najboljeg neprijatelja" Tudjmana, albanske teroriste i narko-mafiju . . .


Na slican nacin su se, recimo, i bosanski Hrvati - oni koji su optuzeni za zlocine u srednjoj Bosni - branili optuzujuci Muslimane za pokolje nad hrvatskim civilima.


I general Radislav Krstic, koji je optuzen (a zatim i osudjen) za genocid u Srebrenici, branio se optuzujuci generala Ratka Mladica i njegov "oficirski klan", tvrdeci da su oni naredili i izveli deportaciju 30,000 zena i dece i egzekuciju vise od 7,000 muskaraca. Takva odbrana pred Haskim tribunalom predstavlja dakle nesto "vec vidjeno".


Iz najave njegovog beogradskog advokata Zdenka Tomanovica da ce se, nakon tuzioceve uvodne izjave, Milosevic "obratiti svetu i saopstiti mu istinu", sledi da optuzeni nece propustiti da na pocetku sudjenja definise sta je, po njemu, predmet spora.


Tomanovic je, takodje, najavio da ce Milosevicevo "obracanje svetu" potrajati "najmanje jedan dan", kao i da ce u njemu biti objasnjeno sve ono sto se na Balkanu dogadjalo u protekloj deceniji. U pripremi je, cini se, znacajno prosirena i dopunjena verzija pomenutog geopolitickog osvrta na Balkan i svet devedesetih, koji smo vec culi 30. januara pred Zalbenim vecem.


U Milosevicevom "obracanju svetu", kako je takodje najavljeno, bice pomenuti i izvesni svetski drzavnici, i to zbog toga sto su, po misljenju optuzenog, odigrali znacajnu ulogu u dogadjajima koji su obuhvaceni optuznicama. Tomanovic je, vise uzgred, naveo neka od zvucnih imena koja ce Milosevic "prozvati" pred sudom: bivsi predsednik SAD Bil Klinton, britanski premijer Toni Bler, francuski predsednik Zak Sirak . . .


Svojom odbranom, Milosevic zapravo priprema optuznicu protiv "Klintona i ostalih", u kojoj ce - a po modelu optuznica koje su protiv njega podignute - lidere zemalja-clanica NATO optuziti za ucesce u "zajednickom zlocinackom poduhvatu" protiv Srbije i Jugoslavije.


Milosevic, kao sto smo vec pokazali u jednom od prethodnih Dnevnika tribunala, ima sledeci problem: kako da od sudija zatrazi da se ti lideri pojave u Hagu kao svedoci, a da time u isti mah i ne "prizna" sud?


Taj problem je, izgleda, Milosevic vec razresio na svoj nacin: "i ovako i onako"! Prema tumacenju Milosevicevih advokata i "pravnih savetnika", ukoliko optuzeni "pomene neke svetske lidere kao moguce svedoke . . . sud ce morati da ih pozove da svedoce". Ili ce, prema istom tumacenju, to morati da ucine trojica "prijatelja suda" (amici curiae). A onda ce Milosevic moci da do mile volje unakrsno ispituje Klintona, Blera, Siraka i druge.


Takva linija odbrane je, nema sumnje, sasvim u skladu sa "Milosevicevim nacinom", nezavisno od toga da li ce sudije, same ili uz pomoc "amici curiae", doci do zakljucka da bi svedocenje nekih od "prozvanih" svetskih lidera moglo da bude relevantno za slucaj koji je pred njima. Milosevic "ne priznaje" sud, ali od sudija i/ili "prijatelja suda" (koje takodje "ne priznaje") trazi da postupaju onako kako on sam i njegovi pravni savetnici smatraju da bi "pravi sud" trebalo da postupa u zastiti prava optuzenog. Dakle, "i ovako i onako."


Milosevic odbija da imenuje branioce. On ne prihvata dvojicu pravnih savetnika (americkog pravnika Remzija Klarka i britanskog advokata Dzona Livingstona) kojima je tribunal odobrio da sa optuzenim imaju privilegovan kontakt bez nadzora, ali ne zeli ni da sam izabere neku drugu dvojicu, na koju - kao i svi optuzeni - po Pravilniku tribunala ima pravo.


Mada ga je do sada posetilo vise od tucet jugoslovenskih, americkih, britanskih, holandskih, francuskih i ruskih advokata, on ne zeli da se opredeli ni za jednog od njih kao za svog predstavnika ili savetnika.


U stvari, on opet zeli da postupi na oba, ili na cak tucet nacina: da se sastaje i razgovara, bez ikakvog nadzora, s kim god zazeli. Istu stvar zahtevaju i advokati koji su ga posetili u pritvoru, pokazujuci da ni oni nisu imuni na "Milosevicev nacin", odnosno da bi i oni, ako moze, hteli "i ovako i onako."


U svemu tome, medjutim, i te kako ima sistema. Milosevicevo odbijanje da imenuje branioce nema nikakve veze sa njegovim "nepriznavanjem suda". Sudija Patrik Robinson je, u dva navrata, i optuzenog i "prijatelje suda" upozorio na to da "nepriznavanje suda ne proizvodi apsolutno nikakve pravne posledice". I samom Milosevicu, s obzirom da je studirao pravo, jasno je da se od njega ne trazi da "prizna sud", nego da se najbolje sto moze brani od optuzbi. A on je ubedjen da upravo to i radi!


Kada bi imenovao branioce, oni bi govorili u njegovo ime, a on to ne bi mogao da podnese. Jer on je u govorenju - najbolji! Ko bolje od njega moze da se "obrati svetu" i "saopsti mu istinu" o tome sta se, protekle decenije, dogadjalo na Balkanu? Kada bi imenovao branioce, Milosevic bi morao da cuti, a ako bi pozeleo da govori, morao bi da polozi zakletvu i, sto je jos gore, da u unakrsnom ispitivanju odgovara na tuzioceva pitanja.


Ovako, on dobija obe mogucnosti: "i ovako i onako." Moze da do mile volje govori o onome sto smatra da mu ide u prilog, a da ne mora da odgovara na "provokativna" pitanja tuzioca.


Kao pravniku, Milosevicu je mozda poznata pravnicka izreka da optuzeni koji odluci da se sam brani "za klijenta ima budalu", ali verovatno smatra i da ona u njegovom slucaju ne vazi.


Mozda bi se, ipak, predomislio kada bi znao da u tuzilastvu jedva cekaju da on progovori, bez obzira na to sto oni nece biti u prilici da ga unakrsno ispituju, i sto su, na pred-procesnoj konferenciji, trazili od sudija da Milosevica povremeno upozoravaju da sve sto izjavi pred sudom - bilo to pod zakletvom ili ne - moze da bude relevantno za slucaj o kojem se raspravlja, odnosno da moze biti upotrebljeno i protiv njega.


Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja Tribunala za ratne zlocine i glavni urednik novinske agencije SENSE.