Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: KRCENJE PUTA ZAKONU

U Srbiji je u nacrtu zakona o saradnji sa Hagom ostavljen prostor i za politicko uplitanje, ali ce sam zakon, uprkos tome, predstavljati veliki pravni napredak.
By Biljana Kovacevic-Vuco

Vlasti u Beogradu preduzele su dva vazna koraka u pravcu pripreme srpske javnosti za suocavanje sa odgovornoscu za ratne zlocine.


Poslednjom izjavom srpskog ministra unutrasnjih poslova o kamionu-hladnjaci sa telima Albanaca ubijenih na Kosovu po prvi put je javno postavljeno pitanje odgovornosti Slobodana Milosevica za zlocine protiv covecnosti. Srpski ministar unutrasnjih poslova Dusan Mihajlovic rekao je protekle nedelje novinarima da je Milosevic odgovoran za prikrivanje dokaza vezanih za moguce ratne zlocine.


U isto vreme, ministri pravde Jugoslavije i Srbije, Momcilo Grubac i Vladan Batic su, svaki za sebe, oglasili nameru Savezne vlade da donese zakon o saradnji sa Medjunarodnim krivicnim tribunalom za bivsu Jugoslaviju.


Prema navodima banjaluckog nedeljnika "Reporter", u kojem je objavljen i sadrzaj nacrta zakona, ovaj pravni akt nalazi se u fazi pripreme za predstavljanje jugoslovenskom parlamentu. (Prema prvobitnom rasporedu, zakon je trebalo da izadje pred parlament krajem maja, ali su se pojavile komplikacije sa Podgoricom oko pitanja mogu li saveznom ili republickim parlamentima biti data ovlascenja za odlucivanje o izrucenju njihovih gradjana Hagu.)


Zakon je umnogome suvisan. Prema recima Krstana Simica, pravnog zastupnika nekadasnjeg predsednika Republike Srpske Biljane Plavsic, ovaj pravni akt "treba da odredjenim institucijama obezbedi politicki alibi za obavljanje izvesnih radnji koje su one u stvari duzne da obavljaju."


Po postojecem medjunatrodnom pravu, obaveza Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) da saradjuje sa Haskim tribunalom nije sporna. Medjutim, prema nacrtu objavljenom u "Reporteru", odredbe novog zakona jos uvek ostavljaju prostor za politicko mesanje, ukljucujuci i sprecavanje prebacivanja osumnjicenih u Hag.


Cini se, medjutim, da je nacrt zakona neophodan vladi kako bi izasla iz klopke u koju je upala - time sto se suprotstavlja saradnji iako joj je pomoc Zapada preko potrebna. U tom smislu, moguce opstruktivne odredbe koje se odnose na nacionalnu bezbednost i suverenitet pokazuju se kao puka dekoracija u cilju smanjivanja politickih reakcija.


U paragrafu 4. Rezolucije 827 Ujedinjenih nacija - kojom je 1993. osnovan Tribunal - Savet bezbednosti zahteva od svih drzava potpunu saradnju sa medjunarodnim sudom, kao i pokoravanje svim zahtevima za pomoc. Potonje podrazumeva i postovanje naloga koje Sudska komora izdaje za hapsenje, prebacivanje ili izrucenje optuzenih.


Godinama je, medjutim, srpska javnost izlozena propagandnoj kampanji vodjenoj od strane prethodnog rezima, ali i nastavljenoj od strane novih vlasti, u kojoj je Tribunal prikazivan kao sredstvo medjunarodne zavere protiv Srba.


Ta kampanja propagira laz po kojoj je Haski sud osnovan kako bi dokazao kolektivnu krivicu Srba. U njoj se tvrdi da nijedan hrvatski, muslimanski ili albanski vodja nije optuzen u Hagu. Njen jezik vrsi sistematsku indoktrinaciju Srba i manipulise emocijama zavedenih, govoreci o "mudzahedinima koji drze odrubljene glave srpske mladezi u svojim rukama", o "stotinama srpskih crkava na Kosovu cija se zvona jutros nisu oglasila", i tako dalje.


Posto su uspesno stvorili negativno raspolozenje javnosti prema Haga, beogradske vlasti suocile su se sa dilemom: kako se izboriti sa ogromnim ekonomskim i socijalnim problemima koji ocigledno zahtevaju pomoc spolja?


Njihovo resenje sastoji se, izgleda, u pokusaju da se vruc krompir saradnje sa Haskim tribunalom prebaci na neutralni teren i u bezlicnu pravnu proceduru. Ocigledan cilj jeste izbegavanje politicke rasprave u kojoj bi se tezilo prevazilazenju predrasuda vezanih za to da li su se ratovi u kojima Srbija "nije ucestvovala" zaista dogodili, koje je zlocine dopusteno ciniti a koje nije, i u cije ime. Kao sto se nazire iz nacrta zakona, pitanje saradnje redukovano je na formalne probleme kakvi su procesuiranje zahteva, molbi, sudskih naloga i tome slicno.


Ovakav pristup svakako nece dovesti do toga da sirom zemlje procveta svest o neophodnosti ustanovljavanja odgovornosti za zlocine protiv covecnosti, ili o neizbeznosti saradnje sa Tribunalom. Ali bi on mogao, kako se bar nadam, razresiti trenutni problem sa Hagom, i stvoriti prostor za izrucenje optuzenih za ratne zlocine. Uprkos kontinuiranom otporu, time bi mogao biti zapocet proces popustanja, tokom koga bi se zahtevi Tribunala postepeno pretvarali u legalne i automatske, umesto da ostanu politicki i kontroverzni.


Prema nacrtu zakona objavljenom u "Reporteru", obaveza SRJ da saradjuje sa Haskim tribunalom ustanovljena je Rezolucijom 827 Ujedinjenih nacija i zasnivanjem statuta suda, a trebalo bi da je sprovodi savezno Ministarstvo pravde.


Prema clanu 3. nacrta zakona, zahtevima za saradnju ce se izlaziti u susret ukoliko budu zadovoljavali dva kriterija. Oni moraju biti utemeljeni na odredbama Statuta i Pravilniku o postupku i dokaznom materijalu Medjunarodnog krivicnog tribunala za bivsu Jugoslaviju. Osim toga, oni ne smeju biti u protivrecnosti sa Ustavom SRJ.


Druga klauzula otvara pitanje obima saradnje, prepustajuci donosenje odluka obnovljenoj politickoj arbitrazi, buduci da pristalice "legalistickog" pristupa u odnosima s Hagom i dalje insistiraju na tome da oni koji su optuzeni za zlocine protiv covecnosti ne smeju biti izruceni ukoliko su jugoslovenski drzavljani. Oni tvrde da Ustav SRJ ne sadrzi odredbu o tome da drzavljanin Jugoslavije moze biti izrucen sudu strane zemlje. Oni, koji prednost daju izrucenju (ili prebacivanju), smatraju da je ova teza sporna, s obzirom na to da je Tribunal organ Ujedinjenih nacija, a ne pojedinacne strane zemlje.


Osim toga, clan 9. nacrta zakona pruza ovlascenje saveznom Ministarstvu pravde da vrsi procenu toga da li bilo koji cin saradnje ugrozava drzavni suverenitet i nacionalnu bezbednost. Ovaj clan ne precizira koje bi korake savezna vlada mogla preduzeti, izuzev informisanja Haga o svakoj proceni. No, i ta odredba, ocigledno otvara mogucnost nepotrebnog odlaganja, beskorisnih rasprava, i nastavljanja politizacije pitanja saradnje s Haskim sudom.


Pa ipak, pomenute odredbe vise nalikuju politickom pokricu nego samoj opstrukciji. One sluze kao pomoc u borbi protiv ponovljenih izjava o tome kako bi saradnja sa Tribunalom u stvari znacila nasilje nad ustavom, i rezultat su nastojanja da se umiri savest patriotske opozicije Hagu.


Cinjenica je da formalno-pravni postupci popustanja ne ostavljuju prostor za manevar, kakve god da su komplikujuce odredbe. Nacrt zakona i sam eksplicitno propisuje da su uslovi za izrucenje ispunjeni ukoliko je identitet pojedinca kao nekoga protiv koga su preduzeti postupci potvrdjen, i ukoliko je potvrdjeno da se sadrzaj optuznice odnosi na krivicna dela koja su u nadleznosti Haskog suda.


U sustini, Rezolucija 827 Ujedinjenih nacija nedvosmisleno propisuje da, premda drzave mogu usvajati regulativu o saradnji sa sudom, one nemaju pravo prekrajanja odredbi Statuta Tribunala. To potvrdjuje i clan 29, koji od drzava trazi pristanak na svaki zahtev sudske komore, sto se moze odnositi na identifikaciju osoba, prikupljanje izjava svedoka, pronalazenje dokaza i dokumenata, zadrzavanje i hapsenje optuzenih, ali i prebacivanje i izrucenje.


Posredstvom Rezolucije 827 i Statuta Tribunala, Savet bezbednosti je zaista dao prioritet sudu u Hagu u slucajevima kada postoji istovremena nadleznost nacionalnih sudova i medjunarodnog suda. U svakoj fazi bilo kog postupka, tribunal moze zahtevati da mu nacionalni sud prepusti slucaj, i da onda on sam obavi novo sudjenje izbegavajuci bilo kakvu manipulaciju nacionalnog suda. Ova supervizija nad nacionalnim sudovima potvrdjuje da je pitanje nacionalnog suvereniteta podredjeno pitanjima iz nadleznosti Haskog tribunala.


Otuda je, cak i da je cilj doticnog pravnog akta nastavak manipulacija i izbegavanja obaveza u odnosu na sud, sve to, u stvari, beznacajno. Pa ipak, u svetlu u Srbiji preovladjujuceg protivljenja sudu - koje predstavlja nasledje Milosevicevog rezima, ali i posledicu predrasuda sadasnjih vlasti - ocigledno je da bi saradnju bilo cak teze ostvariti bez nove regulative. Svejedno da li je rec o alibiju, ili ne, tek, Beograd je nacinio vazan korak i dopustio politici da prokrci put zakonu.


Biljana Kovacevic-Vuco je predsednik Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava u Beogradu.