ANALIZA: 'Amici curiae' traze 'trenutno oslobadjanje' Slobodana Milosevica

Saturday, 30 April, 2005

The link has been copied

IWPR ICTY

"Koliko ja znam latinski, 'amici curiae' nisu moji, nego prijatelji suda.

Zasto bih se onda sa njima uopste vidjao?"

Tim je recima, navodno, Milosevic odgovorio na pitanje da li zeli da se

sretne sa trojicom advokata - Mihajlom Vladimirovim, Stivenom Kejom i

Branislavom Tapuskovicem - koji su u postupku protiv njega imenovani za

"prijatelje suda". Ostao je dosledan ratnoj logici koju je sledio prethodne

decenije: "prijatelj mog neprijatelja je moj neprijatelj", i vice versa.

Odbijajuci i dalje da prihvati legitimnost Medjunarodnog krivicnog tribunala

za ratne zlocine (ICTY), bivsi jugoslovenski predsednik potrudio se da

porekne svaku mogucnost da bi u buducnosti mogao na bilo koji nacin

konsultovati advokatski trio kojeg mu je dodelio sud.

"Amici curiae", zele, medjutim, da uvere Milosevica da gresi. Oni su

protekle sedmice (19. oktobra) podneli Tribunalu "Podnesak o nadleznosti" u

kome su, u ime optuzenog, zatrazili "povlacenje svih optuzbi protiv njega i

njegovo trenutno oslobadjanje".

Mada njihov zadatak nije da zastupaju Milosevica, vec da "pomazu Sudskom

vecu u pravilnom vodjenju postupka", trojka iskusnih pravnika iz Holandije,

Velike Britanije i Jugoslavije, ocito, nastoji da deluje u duhu I NA nacin na

koji bi i optuzeni zeleo da bude branjen.

Otuda je njihov "Podnesak o nadleznosti" najvecim delom pokusaj pravne

artikulacije svega onoga sto je Milosevic izgovorio u svojim politickim

tiradama tokom dva dosadasnja pojavljivanja pred sudijama, kao i onoga sto

je sam ili uz pomoc svog "Medjunarodnog komiteta za odbranu", napisao u

"Memorandumu" koji je 30. avgusta podneo sudu.

U pokusaju da pravnim jezikom objasne sudu sta je po njihovom

misljenju optuzeni zaista hteo da kaze, advokati su pozvali sudije da se -

u ime "fer postupka prema optuzenom koji ne uziva pomoc pravnog

zastupnika" - opredele za "najsire moguce tumacenje obima njegovih

primedbi". Odnosno, da Milosevicu uzmu u obzir i "one argumente koje on nije

eksplicitno izneo, ali koji su neodvojivi od njegovih primedbi..."

Podnesak "prijatelja suda" ovako sazima Miloseviceve primedbe: "Optuzeni

je izneo stavove i podneo dokumenta u kojima se ukazuje na nezakonito osnivanje

ICTY, na odsustvo nepristrasnosti i nezavisnosti u njegovom radu, na njegovu

nesposobnost da obezbedi posteno sudjenje optuzenom i da mu garantuje

postovanje ljudskih prava, kao i na nepostojanje personalne I

teritorijalne jurisdikcije".

"Prijatelji suda" potom ukazuju i na pravne argumente kojima bi ove primedbe

mogle biti potkrepljene. Polazeci od Milosevicevih ocena o "ilegalnom" i

"laznom" Tribunalu, oni ukazuju da optuzeni time "tvrdi da je ICTY, da bi

zakonski bio valjano ustrojen, trebalo da bude osnovan ili zasebnim medjunarodnim ugovorom ili dopunom Povelje Ujedinjenih nacija, a ne rezolucijom Saveta

bezbednosti" (kako je osnovan u maju 1993.).

Posto im je taj teren dobro poznat (Vladimirov i Kej su, tada kao branioci

Duska Tadica, prvi pokusali da ospore legalnost osnivanja Tribunala),

advokati traze da se Miloseviceve primedbe o pravnoj zasnovanosti Haskog

suda dopune argumentima koje su Tadicevi branioci izneli jos 1995. godine.

Cinjenica da je Zalbeno vece tada odbacilo sve prigovore odbrane koji su se

ticali nacina stvaranja i nadleznosti Tribunala, nije - smatraju "amici

curiae" - ni od kakve vaznosti u Milosevicevom slucaju, buduci da "optuzeni

ima pravo da podnosi iste ili slicne prigovore u korist odluke koja se tice sustine njegovog slucaja."

Istim povodom, advokati idu i korak dalje od Milosevicevih i prigovora

Tadiceve odbrane iz 1995, te ukazuju i na to da "cinjenica da SU sudije

Tribunala morale same da razmotre pitanje vlastite nadleznosti" predstavlja

"kriticnu tacku odlucivanja ICTY o jurisdikciji". Otuda "amici" predlazu

alternativni metod ispitivanja pravne zasnovanosti tribunala, kojim bi se "otklonile

kritike na racun samoodredjenja valjanosti".

Nacin da se pomenute kritike izbegnu bio bi, po misljenju advokatske trojke,

da se o pitanjima nadleznosti Saveta bezbednosti za osnivanje jednog sudskog

organa (ICTY), kao i o pravu tribunala da se mesa u unutrasnje stvari jedne

suverene drzave - zatrazi "savetodavno misljenje" Medjunarodnog suda pravde

(ICJ).

Prelazeci, zatim, na Miloseviceve primedbe na racun nezavisnosti Tribunala i

njegovog tuzilastva, advokati argumente optuzenog upotpunjuju ukazivanjem na

Rezoluciju 1160, koju je Savet bezbednosti usvojio 31. marta 1998, i kojom

se tuzilac "podstice" da povede istragu o nasilju na Kosovu.

"Reagovanjem na taj podsticaj, istraga je i zapocela" - ukazuju advokati,

ispustajuci iz vida cinjenicu da je tri sedmice pre te rezolucije, 10.

marta 1998, tadasnji glavni tuzilac Luiz Arbur javno saopstila da je istraga

vec pokrenuta [vidi tekst "Tuzilac istrazuje Kosovo", u Dnevniku tribunala

br. 67, 9-14. mart 1998.].

Ukazujuci na Milosevicevu primedbu izrecenu tokom Statusne konferencije

odrzane 30. avgusta - da se onemogucavanjem kontakata sa stampom iz

Pritvorske jedinice UN krse njegova osnovna ljudska prava - advokati tvrde

kako optuzeni time "implicitno ukazuje na predrasude [suda prema njemu]".

Njihov je stav da bi se zabrana bilo kakve komunikacije optuzenog sa

medijima... "mogla opisati kao krsenje njegovog prava na privatnost i

slobodu izrazavanja". Posto je optuznica protiv njega javna i posto su o

njegovom slucaju tuzilac i predsednik Tribunala "dali izjave za medije...

optuzeni ima razumljivu potrebu za stupanjem u kontakt... kako bi zastitio

svoju cast i ugled, a povrh toga i obavestio javnost o sopstvenom vidjenju

optuznice".

Advokati posebno detaljno obrazlazu Miloseviceve prigovore koji se ticu

pitanja imuniteta (nekadasnjeg) sefa drzave. Po njihovom misljenju, taj

imunitet "bi trebalo da je uobicajen po medjunarodnom pravu" a njime su "po

obicaju obuhvaceni i bivsi sefovi drzava".

Oni, potom, ukazuju da "ne postoji presedan za krivicno gonjenje

(nekadasnjeg) sefa drzave na medjunarodnom nivou; da izvesni ugovori koji

predvidjaju tu mogucnost nikada nisu bili ratifikovani niti primenjivani";

te da principi Nirmberskog suda, proklamovani od strane Generalne skupstine

UN 1950, "izrazavaju aspiracije clanica UN u tom trenutku, ali nikada nisu

potvrdjeni ili pretoceni u zakon". Pominjuci i cinjenicu da na nacionalnom

nivou postoji nekoliko takvih presedana, "prijatelji suda" zakljucuju da se

to, medjutim, "ne odrazava nuzno i na odgovornost po osnovu medjunarodnog

prava".

Ono u cemu se "amici" najvise saglasavaju sa Milosevicem i "Medjunarodnim

komitetom" za njegovu odbranu, jeste to da je transfer u Hag 28. juna 2001.

bio "nezakonit". Pri tom, navode tri razloga za takav zakljucak.

Prvo: nalozi za Milosevicevo hapsenje dostavljeni su vladi Savezne Republike

Jugoslavije (SRJ), a ne Srbiji - koja je optuzenog predala Tribunalu.

Advokati smatraju da vlada Republike Srbije "nije imala ovlascenja da

postupi na takav nacin i time derogira zakonska prava optuzenog ugrozena

samom isporukom Tribunalu, koja je u nadleznosti SRJ". Osim toga, "amici

curiae" smatraju da srpska vlada nije bila "pod medjunarodnom obavezom da

saradjuje sa Tribunalom", buduci da Srbija nije clan UN i da nije obuhvacena

OBAVEZAMA IZ Clana 29 Statuta Tribunala.

Drugo: Milosevicev transfer suprotan je Ustavu SRJ koji "ne dozvoljava

izrucenje ili transfer jugoslovenskih gradjana bilo kom medjunarodnom

organu". "Prijatelji suda" su, mora se priznati, na ovom mestu "kreativno"

interpretirali ustavnu odredbu kojom se zabranjuje ekstradicija ("transfer" se

u ustavu ne pominje) drzavljana SRJ stranim drzavama (ni "medjunarodni organi" se

takodje ne pominju u Ustavu SRJ).

I trece: nacinom na koji je sve to obavljeno povredjeno je - smatraju

advokati - pravo optuzenog na "pristup nacionalnom sudu u cijoj je

nadleznosti osporavanje nezakonitog transfera u inostranstvo". Po njihovom

misljenju, nema nikakve sumnje u to da su "domace vlasti ocigledno prekrsile

domaci zakon izrucivanjem optuzenog Tribunalu". A Tribunal je, podsecaju

"amici", duzan da podrzava zakone i spreci svaku zloupotrebu moci koja se

vrsi u njegovo ime ...

Konacno, bez mnogo ulazenja u detalje, advokati ukazuju i na Milosevicevu

prituzbu na "proizvoljno i diskriminatorno ogranicenje terirorijalne

jurisdikcije Tribunala na bivsu Jugoslaviju", tumaceci kako je optuzeni time

hteo da kaze da je takvo ogranicavanje teritorijalne nadleznosti "politicko

i da ima diskriminatorni karakter". Optuzenom, po njihovom misljenju, "treba

dozvoliti i upotrebu politickih argumenata" u njegovom nastupu pred sudom.

Na "Podnesak o nadleznosti" tuzilastvo bi trebalo da odgovori sledece sedmice,

dok ce usmeni argumenti biti razmenjeni na sledecoj Konferenciji o stanju u

postupku, zakazanoj za 29. oktobar.

Tada ce se videti da li je uvazavanje koje su Vladimirov, Kej i Tapuskovic

ispoljili prema njegovim politickim stavovima doprinelo tome da Milosevic

shvati da nije bio u pravu kada je "prijatelje suda" tretirao kao vlastite

neprijatelje.

Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja Tribunala za ratne zlocine i

glavni urednik novinske agencije SENSE.