Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA: 'Amici curiae' traze 'trenutno oslobadjanje' Slobodana Milosevica

Advokati imenovani od strane suda nastoje ubediti Milosevica da gresi time sto je odbio njihove usluge.
By IWPR ICTY

"Koliko ja znam latinski, 'amici curiae' nisu moji, nego prijatelji suda.


Zasto bih se onda sa njima uopste vidjao?"


Tim je recima, navodno, Milosevic odgovorio na pitanje da li zeli da se


sretne sa trojicom advokata - Mihajlom Vladimirovim, Stivenom Kejom i


Branislavom Tapuskovicem - koji su u postupku protiv njega imenovani za


"prijatelje suda". Ostao je dosledan ratnoj logici koju je sledio prethodne


decenije: "prijatelj mog neprijatelja je moj neprijatelj", i vice versa.


Odbijajuci i dalje da prihvati legitimnost Medjunarodnog krivicnog tribunala


za ratne zlocine (ICTY), bivsi jugoslovenski predsednik potrudio se da


porekne svaku mogucnost da bi u buducnosti mogao na bilo koji nacin


konsultovati advokatski trio kojeg mu je dodelio sud.


"Amici curiae", zele, medjutim, da uvere Milosevica da gresi. Oni su


protekle sedmice (19. oktobra) podneli Tribunalu "Podnesak o nadleznosti" u


kome su, u ime optuzenog, zatrazili "povlacenje svih optuzbi protiv njega i


njegovo trenutno oslobadjanje".


Mada njihov zadatak nije da zastupaju Milosevica, vec da "pomazu Sudskom


vecu u pravilnom vodjenju postupka", trojka iskusnih pravnika iz Holandije,


Velike Britanije i Jugoslavije, ocito, nastoji da deluje u duhu I NA nacin na


koji bi i optuzeni zeleo da bude branjen.


Otuda je njihov "Podnesak o nadleznosti" najvecim delom pokusaj pravne


artikulacije svega onoga sto je Milosevic izgovorio u svojim politickim


tiradama tokom dva dosadasnja pojavljivanja pred sudijama, kao i onoga sto


je sam ili uz pomoc svog "Medjunarodnog komiteta za odbranu", napisao u


"Memorandumu" koji je 30. avgusta podneo sudu.


U pokusaju da pravnim jezikom objasne sudu sta je po njihovom


misljenju optuzeni zaista hteo da kaze, advokati su pozvali sudije da se -


u ime "fer postupka prema optuzenom koji ne uziva pomoc pravnog


zastupnika" - opredele za "najsire moguce tumacenje obima njegovih


primedbi". Odnosno, da Milosevicu uzmu u obzir i "one argumente koje on nije


eksplicitno izneo, ali koji su neodvojivi od njegovih primedbi..."


Podnesak "prijatelja suda" ovako sazima Miloseviceve primedbe: "Optuzeni


je izneo stavove i podneo dokumenta u kojima se ukazuje na nezakonito osnivanje


ICTY, na odsustvo nepristrasnosti i nezavisnosti u njegovom radu, na njegovu


nesposobnost da obezbedi posteno sudjenje optuzenom i da mu garantuje


postovanje ljudskih prava, kao i na nepostojanje personalne I


teritorijalne jurisdikcije".


"Prijatelji suda" potom ukazuju i na pravne argumente kojima bi ove primedbe


mogle biti potkrepljene. Polazeci od Milosevicevih ocena o "ilegalnom" i


"laznom" Tribunalu, oni ukazuju da optuzeni time "tvrdi da je ICTY, da bi


zakonski bio valjano ustrojen, trebalo da bude osnovan ili zasebnim medjunarodnim ugovorom ili dopunom Povelje Ujedinjenih nacija, a ne rezolucijom Saveta


bezbednosti" (kako je osnovan u maju 1993.).


Posto im je taj teren dobro poznat (Vladimirov i Kej su, tada kao branioci


Duska Tadica, prvi pokusali da ospore legalnost osnivanja Tribunala),


advokati traze da se Miloseviceve primedbe o pravnoj zasnovanosti Haskog


suda dopune argumentima koje su Tadicevi branioci izneli jos 1995. godine.


Cinjenica da je Zalbeno vece tada odbacilo sve prigovore odbrane koji su se


ticali nacina stvaranja i nadleznosti Tribunala, nije - smatraju "amici


curiae" - ni od kakve vaznosti u Milosevicevom slucaju, buduci da "optuzeni


ima pravo da podnosi iste ili slicne prigovore u korist odluke koja se tice sustine njegovog slucaja."


Istim povodom, advokati idu i korak dalje od Milosevicevih i prigovora


Tadiceve odbrane iz 1995, te ukazuju i na to da "cinjenica da SU sudije


Tribunala morale same da razmotre pitanje vlastite nadleznosti" predstavlja


"kriticnu tacku odlucivanja ICTY o jurisdikciji". Otuda "amici" predlazu


alternativni metod ispitivanja pravne zasnovanosti tribunala, kojim bi se "otklonile


kritike na racun samoodredjenja valjanosti".


Nacin da se pomenute kritike izbegnu bio bi, po misljenju advokatske trojke,


da se o pitanjima nadleznosti Saveta bezbednosti za osnivanje jednog sudskog


organa (ICTY), kao i o pravu tribunala da se mesa u unutrasnje stvari jedne


suverene drzave - zatrazi "savetodavno misljenje" Medjunarodnog suda pravde


(ICJ).


Prelazeci, zatim, na Miloseviceve primedbe na racun nezavisnosti Tribunala i


njegovog tuzilastva, advokati argumente optuzenog upotpunjuju ukazivanjem na


Rezoluciju 1160, koju je Savet bezbednosti usvojio 31. marta 1998, i kojom


se tuzilac "podstice" da povede istragu o nasilju na Kosovu.


"Reagovanjem na taj podsticaj, istraga je i zapocela" - ukazuju advokati,


ispustajuci iz vida cinjenicu da je tri sedmice pre te rezolucije, 10.


marta 1998, tadasnji glavni tuzilac Luiz Arbur javno saopstila da je istraga


vec pokrenuta [vidi tekst "Tuzilac istrazuje Kosovo", u Dnevniku tribunala


br. 67, 9-14. mart 1998.].


Ukazujuci na Milosevicevu primedbu izrecenu tokom Statusne konferencije


odrzane 30. avgusta - da se onemogucavanjem kontakata sa stampom iz


Pritvorske jedinice UN krse njegova osnovna ljudska prava - advokati tvrde


kako optuzeni time "implicitno ukazuje na predrasude [suda prema njemu]".


Njihov je stav da bi se zabrana bilo kakve komunikacije optuzenog sa


medijima... "mogla opisati kao krsenje njegovog prava na privatnost i


slobodu izrazavanja". Posto je optuznica protiv njega javna i posto su o


njegovom slucaju tuzilac i predsednik Tribunala "dali izjave za medije...


optuzeni ima razumljivu potrebu za stupanjem u kontakt... kako bi zastitio


svoju cast i ugled, a povrh toga i obavestio javnost o sopstvenom vidjenju


optuznice".


Advokati posebno detaljno obrazlazu Miloseviceve prigovore koji se ticu


pitanja imuniteta (nekadasnjeg) sefa drzave. Po njihovom misljenju, taj


imunitet "bi trebalo da je uobicajen po medjunarodnom pravu" a njime su "po


obicaju obuhvaceni i bivsi sefovi drzava".


Oni, potom, ukazuju da "ne postoji presedan za krivicno gonjenje


(nekadasnjeg) sefa drzave na medjunarodnom nivou; da izvesni ugovori koji


predvidjaju tu mogucnost nikada nisu bili ratifikovani niti primenjivani";


te da principi Nirmberskog suda, proklamovani od strane Generalne skupstine


UN 1950, "izrazavaju aspiracije clanica UN u tom trenutku, ali nikada nisu


potvrdjeni ili pretoceni u zakon". Pominjuci i cinjenicu da na nacionalnom


nivou postoji nekoliko takvih presedana, "prijatelji suda" zakljucuju da se


to, medjutim, "ne odrazava nuzno i na odgovornost po osnovu medjunarodnog


prava".


Ono u cemu se "amici" najvise saglasavaju sa Milosevicem i "Medjunarodnim


komitetom" za njegovu odbranu, jeste to da je transfer u Hag 28. juna 2001.


bio "nezakonit". Pri tom, navode tri razloga za takav zakljucak.


Prvo: nalozi za Milosevicevo hapsenje dostavljeni su vladi Savezne Republike


Jugoslavije (SRJ), a ne Srbiji - koja je optuzenog predala Tribunalu.


Advokati smatraju da vlada Republike Srbije "nije imala ovlascenja da


postupi na takav nacin i time derogira zakonska prava optuzenog ugrozena


samom isporukom Tribunalu, koja je u nadleznosti SRJ". Osim toga, "amici


curiae" smatraju da srpska vlada nije bila "pod medjunarodnom obavezom da


saradjuje sa Tribunalom", buduci da Srbija nije clan UN i da nije obuhvacena


OBAVEZAMA IZ Clana 29 Statuta Tribunala.


Drugo: Milosevicev transfer suprotan je Ustavu SRJ koji "ne dozvoljava


izrucenje ili transfer jugoslovenskih gradjana bilo kom medjunarodnom


organu". "Prijatelji suda" su, mora se priznati, na ovom mestu "kreativno"


interpretirali ustavnu odredbu kojom se zabranjuje ekstradicija ("transfer" se


u ustavu ne pominje) drzavljana SRJ stranim drzavama (ni "medjunarodni organi" se


takodje ne pominju u Ustavu SRJ).


I trece: nacinom na koji je sve to obavljeno povredjeno je - smatraju


advokati - pravo optuzenog na "pristup nacionalnom sudu u cijoj je


nadleznosti osporavanje nezakonitog transfera u inostranstvo". Po njihovom


misljenju, nema nikakve sumnje u to da su "domace vlasti ocigledno prekrsile


domaci zakon izrucivanjem optuzenog Tribunalu". A Tribunal je, podsecaju


"amici", duzan da podrzava zakone i spreci svaku zloupotrebu moci koja se


vrsi u njegovo ime ...


Konacno, bez mnogo ulazenja u detalje, advokati ukazuju i na Milosevicevu


prituzbu na "proizvoljno i diskriminatorno ogranicenje terirorijalne


jurisdikcije Tribunala na bivsu Jugoslaviju", tumaceci kako je optuzeni time


hteo da kaze da je takvo ogranicavanje teritorijalne nadleznosti "politicko


i da ima diskriminatorni karakter". Optuzenom, po njihovom misljenju, "treba


dozvoliti i upotrebu politickih argumenata" u njegovom nastupu pred sudom.


Na "Podnesak o nadleznosti" tuzilastvo bi trebalo da odgovori sledece sedmice,


dok ce usmeni argumenti biti razmenjeni na sledecoj Konferenciji o stanju u


postupku, zakazanoj za 29. oktobar.


Tada ce se videti da li je uvazavanje koje su Vladimirov, Kej i Tapuskovic


ispoljili prema njegovim politickim stavovima doprinelo tome da Milosevic


shvati da nije bio u pravu kada je "prijatelje suda" tretirao kao vlastite


neprijatelje.


Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja Tribunala za ratne zlocine i


glavni urednik novinske agencije SENSE.