Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ANALIZA:

SUDJENJE MILOSEVICU: "KASTRIRANJE" TUZILASTVA
By Mirko Klarin

slucaja optuzbe protiv Slobodana Milosevica


Pise: Mirko Klarin iz Haga (TU br. 261, 8-13. april 2002)


Na sudjenju Slobodanu Milosevicu, predsedavajuci sudija nalozio je


tuzilastvu da pojednostavi slucaj, te da prezentaciju dokaza po sve tri


optuznice privede kraju za najvise godinu dana.


Da bi se optuzenom olaksala odbrana, ali i da bi sudije lakse donele


presudu, tuzilastvu je kao krajnji rok za okoncanje dokaznog postupka


odredjen 10. april 2003.


«Stav Sudskog veca je da se prezentacija dokaza optuzbe ne moze nastaviti nakon


tog datuma» - zakljucio je protekle srede sudija Ricard Mej, saopstavajuci


odluku kojom je tuzilastvu nametnut veoma strog raspored.


Odkako je krajem juna prosle godine preuzelo Milosevicev slucaj, Sudsko vece


kojim predsedava Ricard Mej ispoljava neuobicajenu dozu zurbe, pa i nestrpljenja.


Najpre je nastojalo da sto je moguce ranije zapocne, a sada tezi i da


sto pre zavrsi «proces stoleca» - kako se neretko naziva prvo sudjenje


jednom bivsem sefu drzave pred medjunarodnim krivicnim sudom.


Forsirajuci postupak protiv Milosevica, Vece je prosle jeseni odbilo


zahtev tuzilastva za spajanje predmeta, zakazujuci pocetak odvojenog


sudjenja po optuznici za Kosovo za 12. februar 2002.


Zalbeno vece ponistilo je tu odluku i nalozilo spajanje optuznica i


jedinstveno sudjenje Milosevicu za Kosovo, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu -


prepustajuci samom Sudskom vecu da odluci da li ce odloziti vec zakazani


pocetak procesa.


Do odlaganja, medjutim, nije doslo, pa se tako sudjenje po optuznicama koje


obuhvataju teska krsenja medjunarodnog humanitarnog prava (pocinjena u tri


rata, na sirokom prostoru i u periodu od citave jedne decenije) odvija - ne


samo hronoloski, nego i sustinski - pogresnim redosledom: pocev od Kosova


(1999.), umesto od Hrvatske (1991.).


Takvom, naopakom pocetku, mogu se pripisati i izvesni nezeljeni efekti koje


je u prva dva meseca sudjenje izazvalo u Srbiji, buduci da je Milosevic


dobio priliku da igra na kartu negativnih emocija koje medju njegovim


bivsim podanicima postoje u odnosu na kosovske Albance i NATO.


Tuzilastvo je, kao «apsolutni i jedva dovoljni minimum . . . za dokazivanje


svog slucaja», planiralo da tokom dokaznog postupka po kosovskoj optuznici pred


sud izvede 120 svedoka, kako bi potvrdilo navode o deportacijama 850,000


ljudi, masovnim ubistvima vise hiljada civila i sistematskom i masovnom


progonu kosovskih Albanaca na politickoj, rasnoj i verskoj osnovi.


Na samom poceku sudjenja, sudije su medjutim odlucile da ce «dovoljno» biti


svega 90 svedoka, kao i da se dokazni postupak po kosovskoj optuznici mora


zavrsiti do kraja juna, kako bi se u julu preslo na optuznicu za Hrvatsku.


U medjuvremenu su, zbog bolesti optuzenog i uskrsnjih praznika, izgubljene


tri sedmice; stoga se, za prva dva meseca sudjenja, ukupno radilo samo 26


dana, tokom kojih su saslusana 23 svedoka. Najmanje 50, a mozda cak i svih


60 procenata tog vremena potrosio je sam optuzeni.


Naime, njegova uvodna rec bila je za citav dan duza od tuzioceve, dok su


unakrsna ispitivanja svedoka po pravilu duze trajala od direktnih.


Tako je protekle nedelje na direktno ispitivanje ekspertskog svedoka optuzbe


Andrasa Ridlmajera potroseno svega 55, dok je unakrsno ispitivanje


potrajalo punih 150 minuta.


U raspravi koja je prethodila proslonedeljnoj odluci Dzefri Najs, vodja tima


tuzilastva na procesu Milosevicu, je upozorio sudije da «precizni vremenski rokovi nece


biti najpodesniji», pored ostalog i zbog toga sto oni tuzilastvo cine


«ranjivim u pogledu duzine unakrsnog ispitivanja, koje moze biti iskorisceno


u svrhe pukog trosenja vremena», cime ce, prakticno, sam postupak izvodjenja


dokaza biti onemogucen.


Sudije, medjutim, nisu imale razumevanja ni za taj argument tuzilastva;


umesto toga, oni su najavili da ce se sami pobrinuti za to da Miloseviceva


unakrsna ispitivanja budu svedena na «razumnu meru». Ali, za prva dva meseca


sudjenja, oni nisu bili preterano uspesni u nametanju bilo kakve


«razumne mere» (kako u pogledu trajanja, tako i u pogledu opsega), pa su se


unakrsna ispitivanja cesto pretvarala u politicke govore i komentare.


Malo je verovatno da ce oni i ubuduce biti uspesniji, tim pre sto su


prihvatili i stav trojice «prijatelja suda» (amici curiae) da optuzenom koji


se sam brani treba «ostaviti vecu slobodu», kao i da Milosevic ima pravo da


prilikom unakrsnog ispitivanja postavlja pitanja koja se odnose na


aktivnosti Oslobodilacke Vojske Kosova (OVK) i vazdusne napade NATO na


Srbiju, s obzirom na to da i jedno i drugo jeste «relevantno kao


potencijalna odbrana». Naravno da Milosevic to svoje pravo obilato koristi.


Postavljanje striktnog vremenskog okvira u kojem tuzilastvo mora da okonca


svoj slucaj obrazlozeno je pozivanjem na «interes pravde i postenog


sudjenja». Optuzeni, po recima sudije Meja, «mora biti u poziciji da se


brani od optuzbi, a sto duze dokazni postupak tuzilastva traje . . .


optuzenom je sve teze da to cini».


Nije, medjutim, jedini cilj da se optuzenom olaksa odbrana, nego i da


sudijama bude lakse da presude. Na kraju sudjenja, rekao je sudija Mej,


«Sudsko vece treba da donese presudu, a sto duze traje samo sudjenje . . .


to postaje sve teze».


Na osnovu toga se stice utisak da je obim citavog slucaja uslovljen


"neumerenom kolicinom" tuziocevih dokaza i svedoka, a ne svim onim sto je u


protekloj deceniji Milosevic (u)cinio na prostorima bivse Jugoslavije i sto


je u optuznicama definisano kao genocid (u Bosni i Hercegovini) i zlocini


protiv covecnosti (u Hrvatskoj i na Kosovu).


Steta sto, pocetkom protekle decenije, niko nije opomenuo Milosevica da u


svojim ambicijama i pohodima bude «malo umereniji», buduci da bi time u


buducnosti sebi olaksao odbranu, a sudijama presudjivanje.


Prvi predsednik Medjunarodnog krivicnog suda, Antonio Kaseze, kao jednu


od najvaznijih funkcija Haskog tribunala isticao je to sto se u njegovim


sudnicama cuje «glas zrtava».


Tako je, barem do sada, i bilo: u sudnicama se proteklih godina cuo glas


zena iz Srebrenice, koje su tokom leta 1995. ostale bez muzeva, dece, brace


i ostalih muskih clanova porodice; cuo se i glas samih zrtava, onih koji su


nekim cudom preziveli streljanja na koja su izvedeni.


Cuo se, potom, i glas zatocenika iz Omarske, Keraterma, Celebica, Kaonika;


glas silovanih zena i devojaka iz Foce; glas Sarajlija osakacenih pri


granatiranju i snajperskoj paljbi . . .


Ostane li na snazi ova odluka kojom se vremenski striktno ogranicava


iznosenje slucaja optuzbe, u sudnici u kojoj se sudi Slobodanu Milosevicu


bice premalo mesta za zrtve i malo - ili cak nimalo! - vremena da se cuje


njihov glas. Nametnuti vremenski okvir najvise ce se odraziti upravo


na sposobnost tuzioca da pred sud izvede takozvane «neposredne svedoke


zlocina», odnosno zrtve koje iz prve ruke mogu da svedoce o stradanjima kroz


koja su prosle one same ili njihovi najblizi.


Tuzilastvo je izracunalo da ce, sa odobrenih 90 svedoka za dokazivanje


navoda optuznice za Kosovo, priliku da pred sudom isprica pricu o svojim


stradanjima imati otprilike jedna u 10,000 kosovskih zrtava (ako se ima u


vidu podatak o 850,000 deportovanih). Sada ce i to morati da se redukuje - a


sve da bi optuzenom bilo lakse da se brani, i sudijama da presudjuju.


Za dokazni postupak po optuznici za Hrvatsku, tuzilastvo je - pre nametnutih


ogranicenja - planiralo 126 takozvanih «neposrednih svedoka zlocina»,


uglavnom zrtava koje treba da posvedoce o 20 mesta na kojima su se desila


masovna ubistva, 17 logora i zatvorskih centara, 3 slucaja deportacije, kao i o


razaranju Vukovara i Dubrovnika.


Njihova bi svedocenja bila utoliko vaznija sto do sada - sa izuzetkom


procesa protiv Slavka Dokmanovica (optuzenog za masakr u Vukovaru), na kome


presuda nije ni saopstena, posto se optuzeni pre njenog izricanja ubio - u


Hagu nije ni bilo sudjenja za zlocine pocinjene 1991. u Hrvatskoj. Pitanje


je, medjutim, koliko ce hrvatskih zrtava tuzilastvo biti u stanju da


«upakuje» unutar uskog vremenskog okvira koji su odredile sudije.


Konacno, optuznicom za genocid u Bosni i Hercegovini obuhvacena su zbivanja


u 47 opstina, tokom perioda od 4 godine, pri cemu je za njeno dokazivanje


tuzilastvo identifikovalo 566 svedoka, od kojih je nameravalo da pred sud


izvede otprilike jednu petinu. No i tih 120-130 planiranih svedoka tesko ce


moci da se uklopi u raspored koji je vec utvrdjen.


Pored toga sto pruzaju sansu zrtvama da se cuje i njihov glas, sudjenja pred


tribunalom sluze i tome da se u rigoroznom dokaznom postupku utvrde


cinjenice o onome sta se zaista dogodilo, kako bi se otkrila istina i


onemogucila, ili barem otezala, revizionisticka tumacenja pojedinih


dogadjaja ili opste istorije.


Sudjenje Slobodanu Milosevicu, bivsem sefu drzave kojeg optuzba smatra


odgovornim za najteza krsenja medjunarodnog humanitarnog prava pocinjena u


tri rata, na sirokom prostoru i u dugom vremenskom periodu, predstavlja


jedinstvenu priliku da se stekne potpuna predstava o tome sta se - i cijom


krivicom ili zaslugom - u protekloj deceniji dogadjalo na prostorima bivse


Jugoslavije.


Ono je - kako je sudije podsetio i Dzefri Najs, citirajuci Glavnog tuzioca


Nirnberskog procesa Roberta Dzeksona - jedinstvena sansa za da se


«neverovatni dogadjaji objasne verovatnim dokazima».


Taj ce cilj, medjutim, tesko biti ostvaren redukcijom dokaznog materijala i


selekcijom svedoka, na koje pak optuzbu primorava nametnuti raspored za


okoncanje postupaka. Jer, kako je upozorio Najs, «bilo koji pretezno


selektivan izbor svedoka moze ne biti uistinu i potpuno reprezentativan za


dogadjaje uopste». Najs smatra da ce skracivanje sudjenja «kastracijom


dokaznog materijala koji bi inace trebalo da bude iznesen pred Vece», ono u


stvari biti liseno «dragocene gradje koja mu je potrebna za ustanovljavanje


istine».


Tuzilastvo bi ove sedmice trebalo da odluci hoce li na tu «kastraciju


slucaja optuzbe», koju je izvrsilo Sudsko vece, eventualno uloziti zalbu.


Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja tribunala za ratne zlocine i


glavni urednik novinske agencije SENSE.