Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Albanska Deca Masovno Napustaju Skolu

Vlasti u Tirani bore se da suzbiju sve vecu nepismenost i bezanje iz skole
By IWPR Balkans

U toku nedavno odrzane konferencije za novinare, ministar obrazovanja Et'hem Ruka izazvao je komesanje kada je objavio da je oko 16.000 dece u zemlji nepismeno.


Ova cifra ne izgleda tako visoka za zemlju u razvoju, ali Albanci su bili sokirani ovom vescu, jer su vlasti pocetkom devedesetih objavile da su suzbile nepismenost.


Rukina izjava kontroverzna je i zbog drugih razloga. Ova cifra je u raskoraku sa statistikom koju je objavilo njegovo osoblje. Po njihovim podacima broj dece koja ima problem pismenosti za trecinu je manji od procene ministra.


Ministarstvo je zbog ovog nepodudaranja bilo primorano da prizna da ovaj problem jos uvek nije do kraja istrazen.


Ono sto je jasno je da problem postoji, a on je uocljiv na ulicama i poljima gde rade deca kako bi izdrzavala svoje porodice, umesto da se nalaze u ucionicama.


"Ukoliko zaradim ove godine, ja cu ici u skolu sledece godine", kaze Besnik, desetogodisnji kondukter u Tirani. Besnik je napustio skolu kako bi pomogao svojoj siromasnoj porodici nakon sto su napustili selo Lazhe na severu Albancije.


Jos jedan desetogodisnjak, Ergi, prosi po restoranima i kaficima grada kako bi pomogao svoju porodicu. On nikada nije isao u skolu. Kaze da je oduvek bio "zaposlen" kao prosjak.


Sudeci po istrazivanju Centra za ljudska prava dece u Albaniji, koji je intervujisao hiljade dece i nastavnika u celoj zemlji, mnoga deca pocinju da rade sa deset ili dvanaest godina.


Roditeljima preti kazna u protivrednosti 650 americkih dolara ukoliko njihova deca ne idu u skolu. Medjutim, oni koji podlezu ovom zakonu ne mogu da plate kaznu. U svakom slucaju, policija ima vaznijih stvari kojima se bavi, a ne hvatanjem dece koja ne idu u skolu.


Oko 10.000 dece napustilo je osnovne i srednje skole na kraju proslog semestra, sudeci po Eduartu Osmaniju, zvanicniku ministarstva obrazovanja zaduzenog za osnovne skole.


Portparol ministarstva Edlira Myrtaj kaze da ispod jedan i po odsto od pola miliona dece skolskog uzrasta ne pohadja skolu, sto je malo manji procenat od proslogodisnjeg.


Ono sto su brojke tokom devedesetih pokazivale jeste da postoji direktna korelacija izmedju ekonomske situacije i bezanja iz skole: sto je vece siromastvo, to je veci broj dece koja ne pohadjaju skolu.


Zvanicnici su devedesetih godina objavili da nema nepismenosti. Godinu dana kasnije, ova cifra se povecala na 3,1 odsto, da bi pala na 2,4 odsto 1992.godine i ponovo se povecala na 2,7 odsto 1997.godine, odrazavajuci period anarhije i ekonomske propasti.


Roditelji u ruralnim i urbanim sredinama ispisuju decu iz skole kako bi im pomogli da zarade. "Pritisnuti siromastvom, roditelji salju decu da rade na ulici ili na selu, kako bi preziveli", kaze Osmani.


"Zelim da idem u skolu, ali mi ne da mama jer zeli novac", kaze Irena, osmogodisnja devojcica koja prosi u centru Tirane, dok njena majka stoji nedaleko sa jos jednim detetom.


Jos jedan problem predstavlja cinjenica da nema dovoljno skola u seoskim sredinama. Ucenici moraju kilometrima da pesace ili stopiraju kako bi pohadjali nastavu. U severnim planinskim podrucjima, vladi je tesko da finansira skole za mali broj ucenika.


Pitanje je kako zaustaviti odlazak dece iz skole na ulicu. Da li je to pitanje primenjivanja socijalne reforme ili treba cekati da se poboljsaju ekonomski uslovi?


Poostravanje zakona o zaposljavanju verovatno ne bi dovelo do velikih rezultata. Zakon o zaposljavanju Albanije zabranjuje deci ispod cetrnaest godina da rade. Deca tog uzrasta mogu se zaposljavati da rade lakse poslove u toku skolskog raspusta, ali je realnost nesto sasvim drugo.


Denisa Xhoga je novinarka albanskih dnevnih novina "Shekulli".