Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ALBANKA GOVORI O PROTERIVANJIMA S KOSOVA

Svedokinja kaže da su je policijske i vojne jedinice prisilile da, zajedno sa ostalima, napusti svoje selo na zapadu Kosova.
By IWPR ICTY
Jedna kosovska Albanka čiji je muž nestao u sukobima 1998-99. svedočila je pred Haškim tribunalom za ratne zločine ove sedmice o proterivanju Albanaca iz sela Beleg (zapadno Kosovo).



Ona je svedočila na suđenju bivšem srbijanskom šefu policije, Vlastimiru Đorđeviću, koga je Tribunal optužio za učešće u onome što su tužioci nazvali „sistematskom kampanjom“ snaga iz Srbije i Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), koja je tokom 1999. dovela do ubijanja i deportacije oko 800,000 Albanaca sa Kosova.



Svedokinja – koja je iskaz dala iz Prištine, posredstvom video-veze i pod pseudonimom K058, kako bi joj identitet ostao zaštićen – tvrdi da je njen muž samo jedan od mnogih čija tela nisu pronađena nakon napada na dotično selo, koji se odigrao u martu 1999.



„Bilo je 66 ljudi iz sela. Oni još uvek nisu pronađeni, ne znamo gde se nalaze njihovi grobovi i nemamo njihova tela da bismo ih dolično sahranili“, rekla je ona pred sudom.



Svedokinja je opisala kako se tokom srpskog granatiranja sela – zajedno sa još oko stotinu albanskih civila, uključujući žene i decu – skrivala u jednoj prostoriji jedne kuće u Belegu, da bi potom došla srbijanska policija i isterala ih.



„Policija je . . . u kuću ušla oko devet sati izjutra, i prisilila nas da napustimo kuću i izađemo napolje, u dvorište“, kazala je ona. A onda su počeli da pucaju na nas i da nas ubijaju.“



Svedokinja je opisala kako je jedan čovek bio pogođen u obraz, dok je drugi pao na zemlju čim je izašao napolje.



Srbijanska policija ih je potom odvela u podrum jedne druge kuće, gde je već bilo zatočeno dvadesetak Albanaca – kazala je svedoknja.



Po rečima tužilaca, u pismenoj izjavi koju je dala, K058 je opisala kako su zatočeni seljani bili pretresani u potrazi za novcem i ostalim dragocenostima. A tokom noći koju su proveli u podrumu, srbijanske snage su izvele mlađe devojke iz prostorije, pri čemu je svedokinja potom čula jednu devojku kako svojoj majci priča o tome da su je silovali.



„Odveli su nas iz one kuće u taj podrum“, nastavila je svedokinja. „Nakon toga su nas odveli na jednu poljanu. Na toj poljani smo bili zajedno: muškarci, žene i deca. Onda su počeli da razdvajaju muškarce od žena.“



U optužnici se navodi da su snage SRJ-a i Srbije opkolile i napale Beleg i okolna sela, te da su išle od kuće do kuće, prisiljavajući seljane da odu. Otprilike 29. marta 1999., „muškarci su bili odvojeni od žena i dece i odvedeni u podrum neke zgrade“, stoji u optužbama, pri čemu se dodaje da su tri žene tokom te noći bile seksualno zlostavljane.



„Narednog dana, snage SRJ-a i Srbije rekle su meštanima da napuste selo u kamionima i traktorima i odu u Albaniju“, navode tužioci.



Tužiteljka Silvija D’Askoli (Silvia D'Ascoli) je upitala svedokinju K058 da li je u podrumu kuće u kojem su bili zatočeni srpskim snagama predala ikakva lična dokumenta.



„Nisam sa sobom imala lična dokumenta. Ona su spaljena kada mi je kuća bila zapaljena“, kazala je ona. „Onima koji su ih imali bila su oduzeta.“



Ona je sudu rekla da je u podrumu na podu stajao komad bele tkanine na kojem je stajalo dvadesetak ličnih isprava, kao i novac i nakit koji su pripadali njenim suseljanima. Međutim, svedokinja je Đorđevićevoj braniteljki, Meri O’Liri (Marie O’Leary), kasnije kazala da je dobrovoljno predala svoju pokretnu imovinu, iz straha da će biti pretresana.



Svedokinja je rekla da su srbijanske snage narednog jutra došle u kuću i rekle im da idu u Albaniju. Na pitanje tužiteljke ko su bili pripadnici snaga koji su im rekli da odu, svedokinja je odgovorila: „Policija. Policija i vojska. Bili su pomešani. Došli su ujutro i rekli nam da idemo u Albaniju.“



„Bilo je tu oko 200 do 300 ljudi [koji su iz sela krenuli u Albaniju]. Nisam mogla da ih izbrojim“, dodala je ona.



D’Askolijeva je nastojala da utvrdi ulogu policije u navodnom maltretiranju albanskih seljana, pa je upitala da li su pripadnici srpskih paravojnih formacija delovali zajedno sa policajcima.



„Da, da, zajedno. Sve vreme su radili zajedno“, odgovorila je svedokinja.



Prilikom unakrsnog ispitivanja svedokinje, Đorđevićeva odbrana je nastojala da utvrdi da li je srbijanska policija doista izvela operacije koje je svedokinja opisala, ili su za njih odgovorni pripadnici paravojnih snaga.



„Srbijanske policijske i vojne snage su nas prisilile da odemo iz sela“, kazala je svedokinja.



Činilo se da svedokinja ne pravi razliku između učešća vojnih snaga i pripadnika paravojnih grupa o kojima je prethodno govorila.



„Oni su nosili redovne policijske uniforme, a na rukama im je stajao natpis ’policija’“, dodala je.



Svedokinja je rekla da su policijske oznake na njihovim rukavima bile ispisane ćirilicom, nakon čega je O’Lirijeva – pošto je svedokinja priznala da ne ume dobro da čita – izrazila sumnju u njeno razumevanje teksta.



U nastavku ispitivanja, svedokinja je O’Lirijevoj rekla da su im zapravo pripadnici paravojnih formacija naredili da napuste podrum kuće u kojem su bili zatočeni.



„Bili su to pripadnici paravojske, jer su imali zelene maskirne uniforme. Pretpostavljam da je to bila paravojska. Ne znam ko bi drugi to mogao da bude“, kazala je svedokinja.



Odbrana je nastojala i da razvije svoj argument po kojem je granatiranje naselja vršeno u sklopu sukoba između Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i srbijanskih snaga, te da ono nije bilo upereno protiv albanskih civila sa Kosova.



„Ne znam“, odgovorila je svedokinja. „Znam samo da je bilo mnogo granata . . . granate su stizale sa svih strana.“



O’Lirijeva je svedokinji rekla i da su meta srbijanske policije bili pripadnici OVK-a, a ne albanski civili, te da je to dovelo do toga da svedokinja srbijanskoj policiji nije dala podatke o svom suprugu, kako ga ne bi tretirali kao pripadnika OVK-a. Međutim, svedokinja je negirala da je srbijanska policija tragala za pripadnicima OVK-a.



„Nije bilo razloga za to jer [u Belegu] nije bilo OVK-a“, kazala je ona.



Tužilaštvo je ove sedmice pozvalo i stručnjaka za otomansko nasleđe, Andraša Ridlmajera (Andras Riedlmayer), koji je svedočio o ratnom uništavanju verske baštine kosovskih Albanaca.



U optužnici se navodi da su tokom sukoba snage SRJ-a i Srbije „sistematski oštećivale i uništavale kulturne spomenike i muslimanska svetilišta“, te da su „širom pokrajine džamije bile granatirane, spaljivane i rušene dinamitom“.



Ridlmajer se osvrnuo i na izvestan broj fotografija predočenih u njegovom ekspertskom izveštaju, koje prikazuje uništavanje spomenika kulture na Kosovu tokom 1998. i 1999. Ridlmajer je u oktobru 1999. sproveo istraživanje u kojem je sve takve objekte po stepenu oštećenosti podelio na „lako oštećene“ i „potpuno uništene“. Prema njegovom izveštaju – sačinjenom zahvaljujući izvorima iz islamske zajednice, ali i potvrđenom od strane drugih nezavisnih izvora (gde god je to bilo moguće) – na Kosovu je tokom 1998. i 1999. uništeno 225 džamija.



„Islamski spomenici su tokom rata pretrpeli najveću štetu“, kazao je on sudu.



Nijedan pravoslavni spomenik nije oštećen pre juna 1999. – kazao je on – a nakon toga je bio izveden čitav niz napada, pošto su se albanske izbeglice vratile na Kosovo. Ridlmajer je ukazao i na to da muslimansko stanovništvo sa kosovskog juga – koje nije bilo albansko i koje je bilo u dobrim odnosima sa Beogradom – tokom rata nije doživelo devastiranje svojih džamija.



Ridlmajer je pred sudom naveo izvestan broj džamija i ostalih islamskih objekata – poput biblioteka i škola u gradovima kao što su Suva Reka, Rogovo i Đakovica – koji su bili oštećeni.



Analizirajući fotografiju ostataka jedne zgrade u mestu Celine (južno Kosovo), Ridlmajer je opisao prirodu nekih oštećenja.



„Pomalo je teško, gledajući fotografiju načinjenu nakon uništenja, reći da je to uopšte [nekad] i bila džamija“, kazao je on sudu.



Tužilaštvo će svoj dokazni postupak protiv Đorđevića nastaviti iduće sedmice.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.



SUDSKA HRONIKA: U OČEKIVANJU PRESUDE ZA VIŠEGRAD



Optuženi Lukići, koji su se izjasnili kao nevini po 21 tački optužnice koja ih tereti za zločine protiv čovečnosti, ovoga će meseca saznati kakva im je dalja sudbina.



Piše: Simon Jennings iz Haga (TU br. 610, 17. jul 2009.)



Sudije Haškog tribunala spremaju se da sledeće sedmice saopšte presudu u slučaju dvojice bosanskih Srba. Reč je o rođacima koji se terete za ratne zločine koji su u periodu od 1992. do 1994. počinjeni u istočnobosanskom gradu Višegradu.



Sudbinu Milana i Sredoja Lukića – kojima se sudi od 9. jula 2008. i koji su optuženi kao direktni počinioci zločina ubijanja, istrebljenja i mučenja bosanskih Muslimana – sud će saopštiti 20. jula.



Haški tužioci tvrde da je Milan Lukić bio vođa paravojne formacije bosanskih Srba pod nazivom Beli orlovi, koja je za vreme rata (1992-95.) delovala uporedo sa vojskom i policijom.



Optuženi rođaci su se izjasnili kao nevini po svakoj od 21 tačke optužnice za zločine protiv čovečnosti počinjene u Višegradu, među kojima je i spaljivanje 140 bošnjačkih civila – uključujući žene, decu i starce – u dva odvojena požara tokom 1992.



Oni su okrivljeni da su 70 Bošnjaka zatvorili u jednu kuću u višegradskoj Pionirskoj ulici i da su je potom spalili; pripisuje im se i sličan napad koji je izveden u obližnjem naselju Bikavac, sa pretežno muslimanskim stanovništvom.



Osim toga, Milan Lukić je 7. juna 1992. navodno hladnokrvno pokušao da ubije i petoricu Bošnjaka na obali reke Drine.



Tužioci su tokom suđenja izveli 45 svedoka i traže da obojica okrivljenika budu osuđeni na doživotnu robiju.



Advokati koji zastupaju okrivljene traže njihovo oslobađanje. Američki advokat Džejson Alarid (Jason Alarid), koji brani Milana Lukića, tvrdi da postoje „ozbiljne neusaglašenosti“ u dokazima koje su izneli svedoci optužbe i naglašava kako nije moguće „van svake razumne sumnje“ utvrditi da je njegov klijent sudelovao u bilo kom zločinu.



Odbrana Milana Lukića saslušala je 28 svedoka, dok su se u slučaju Sredoja Lukića pojavila svega tri svedoka, koji su tvrdili da u vreme kada su pomenuti zločini navodno počinjeni on nije boravio u Višegradu.



Obojica okrivljenika u pritvoru borave od 2005., kada je u avgustu Milan Lukić – posle sedmogodišnjeg skrivanja – uhvaćen u Argentini. Ubrzo nakon rođakovog hapšenja, vlastima bosanskih Srba predao i Sredoje Lukić.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.