Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Župljanin nije odgovoran za vojnike iz jedinice srpske policije

Odbrana tvrdi da Župljanin, kao policijski komandant, ne može biti smatran odgovornim za zlodela koja su počinili vojni pripadnici jedinice.
By Alexandra Arkin
  • <p>
	Stojan Zupljanin in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)</p>
    <p> Stojan Zupljanin in the ICTY courtroom. (Photo: ICTY)</p>

Piše: Alexandra Arkin iz Haga (TU br. 718, 18. novembar 2011.)

Zaštićeni svedok na suđenju bivšim zvaničnicima policije bosanskih Srba, Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu, ukazao je ove sedmice na razliku između policajaca i vojnika iz sastava specijalne policijske jedinice koji se terete za zločine počinjene 1992. u severozapadnoj Bosni.

Svedok odbrane SZ-002, koji je svedočio i protekle sedmice, nekadašnji je zvaničnik državne službe bezbednosti Republike Srpske (RS) u Bosni i Hercegovini. On je naglasio da zločine nisu počinili policajci iz redovnog sastava, nego vojna lica iz iste jedinice – te da su stoga vojni komandanti odgovorni za vlastite postupke i eventualno odsustvo kontrole.

Kao nekadašnji čelnik regionalnog Centra službi bezbednosti (CSB) u Banja Luci (severozapadna Bosna), Župljanin se skupa sa Stanišićem – nekadašnjim ministrom unutrašnjih poslova bosanskih Srba – tereti za zločine počinjene od 1. aprila do 31. decembra 1992. u 20 opština širom Bosne, a u sklopu zajedničkog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bilo trajno raseljavanje Bošnjaka, bosanskih Hrvata i ostalih ne-Srba sa teritorije koja je trebalo da postane deo buduće srpske države.

U periodu od nekoliko meseci počev od maja 1992., svedok je bio u sastavu specijalnog policijskog odreda, formiranog pri banjalučkom CSB-u. Reč je o jedinici koja je bila sačinjena od jednog voda policajaca i dva voda vojnika. Pripadnici tog odreda su kasnije optuženi za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid – za koje se odgovornost pripisuje Župljaninu kao šefu CSB-a.

Svedok je bio zadužen za istrage protiv onih pripadnika specijalnog odreda koji su bili optuženi kako za ozbiljne zločine, tako i za manje prekršaje; trebalo je da na temelju dojava iz banjalučkog CSB-a i ostalih stanica bezbednosti utvrdi da li su neophodne disciplinske mere. 

On je kazao da su se disciplinske mere za manje zločine i prekršaje uglavnom sastojale u udaljavanju izgrednika iz borbenih dejstava i njihovom premeštanju u druge jedinice. Za ozbiljnije bi zločine počinitelji ponekad bili i krivično gonjeni.

Po rečima svedoka, zločine i prekršaje su uglavnom činili vojni pripadnici dotičnog odreda. On je to objasnio činjenicom da oni nisu prošli policijsku obuku, kao i njihovom percepcijom da uprkos tome imaju prava da se ponašaju kao policajci.

Tužilaštvo pokušava da pokaže kako su svi počinioci ovih zločina bili pripadnici specijalnog odreda nad kojim je kontrolu i vlast imao Župljanin, te da su ta nedela ostala nekažnjena.

No, svedok je rekao kako Župljanin nije odgovoran za ova nedela – pošto su ih počinili vojnici, a ne policajci.

Tužiteljka Džoana Korner (Joanna Korner) je svedoka pitala da li je znao za zlostavljanja koja su počinili pripadnici specijalnog policijskog odreda – uključujući i ubijanje nenaoružanih ljudi, upade u kuće civila i njihovo premlaćivanje, te represalije nad muslimanskim i hrvatskim porodicama zbog onoga što je činila druga strana u sukobu.

Svedok je odgovorio kako nije istražio preveliki broj pritužbi, jer mu niko nije dao kopije tih dokumenata, niti ga je obavestio o navodnim zlostavljanjima.

Kornerova je svedoka pitala da li je saglasan sa time da bi se spisak pripadnika specijalne jedinice mogao opisati kao rezervni sastav policije. „Odakle god da su došli, bilo iz vojne policije ili iz SOS-a [Srpskih odbrambenih snaga], oni su postali rezervni policajci – zar ne? To je bio njihov ratni zadatak“, kazala je ona.

Svedok je rekao da su imena bila na taj način popisana samo u svrhu isplaćivanja plata.

Tvrdeći da su svi koji su bili u sastavu jedinice – nezavisno iz kojih su matičnih jedinica dolazili – bili na „ratnom zadatku kao pripadnici rezervnog sastava policije“, Kornerova je potom postavila pitanje: „Pravno posmatrano, ukoliko su oni bili dodeljeni policiji ili rezervnom sastavu policije, jesu li se oni time, ili nisu – indirektno – našli i pod vlašću Stojana Župljanina?“ 

Svedok je odgovorio: „Ukoliko su bili stavljeni na spisak za ratni zadatak, onda oni jesu bili povezani sa Stojanom Župljaninom, ali ja govorim o stvarnom stanju na terenu. Oni su bili deo [vojne] komande.“

Kornerova je svedoka zamolila da pojasni svoj prošlosedmični opis identifikacionih kartica članova specijalne jedinice. On ih je opisao kao „[ne] baš zvanične iskaznice“; više kao „uverenja sa istim onim tekstom koji se može naći na pravim policijskim iskaznicama“.

Svedok je rekao i da su vojnici iz sastava specijalnog policijskog odreda „praktično bili policajci, jer im je Centar izdavao iskaznice, ali da su u suštini bili vojna jedinica“.

Kornerova je nastavila da ispituje svedoka o tome, rekavši mu: „Ili su to bili policajci sa zvaničnim identifikacionim karticama, ili se radilo o vojnicima. Šta je od toga tačno?“

Svedok je odgovorio kako su – u cilju sprečavanja mogućih zloupotreba od strane onih koji su se lažno predstavljali kao policajci – specijalnoj policijskoj jedinici bile izdavane iskaznice koje su se razlikovale od standardnih policijskih, ali su među pripadnicima te jedinice ipak stvarale osećaj odgovornosti. U pitanju je, po njegovim rečima, bila „prelazna mera“.

Kornerova je svedoka pitala da li se slaže sa time da su pripadnicima specijalnog odreda bila data policijska ovlašćenja.

Svedok se saglasio sa time i rekao kako je zbog zloupotreba identifikacionih kartica kasnije bilo odlučeno da samo lica koja su završila šestomesečnu obuku i naučila pravila koja su dužna da poštuju budu primljena u dotičnu formaciju. Uprkos tome, još uvek je bilo i neadekvatno obučenih pripadnika jedinice koji su kršili zakon, i koji su naposletku bili i krivično gonjeni.

„Ja to uopšte ne sporim, gospodine“, kazala je Kornerova. „Ja u potpunosti prihvatam to da su, zato što ste u to vreme bili u sukobu, u policiju bili primani ljudi koji inače ne bi bili primani. Ali je činjenica da su ti ljudi, koliko god da su bili loše obučeni, koliko god da su kršili zakon, zapravo bili policajci – da su izgledali kao policajci, i da su im bile izdate policijske iskaznice.“

„Rekao sam da je to bila lična karta. Oni nisu dobili policijske iskaznice“, odgovorio je svedok.

Po rečima svedoka, specijalni odred je polovinom jula 1992. bio raspušten, s tim da se policajci i vojnici iz njegovog sastava u svoje redovne jedinice nisu vratili sve do 10. avgusta. U međuvremenu je ta jedinica privremeno bila stavljena pod kontrolu i komandu vojnih zapovednika na terenu.

Svedok je pred sudom rekao kako je celokupna specijalna policija „u borbenim dejstvima“  bila ponovo potčinjena vojsci, te kako su se ta dejstva „neprestano odvijala“.

Odgovarajući na pitanje, on je negirao da mu je pojam „ponovne potčinjenosti“ sugerisao Župljanin. Umesto toga, radi se o tehničkom, pravnom terminu koji koristi vojska.

Svedok je Župljanina opisao kao pukog „blagajnika“ specijalnog policijskog odreda, koji nije imao nikakvu drugu odgovornost. To je protivno oceni tužilaštva da je Župljanin organizovao, osnovao i bio nadležan za taj odred.

Kornerova je spomenula jedan dokument iz maja 1992. godine – koji je bio upućen Župljaninu i u kojem se kandidatima predlaže da se učlane u specijalni odred – kao i drugi dokument koji nosi njegov potpis i kojim se odobravaju kandidati. Ona je pitala zbog čega je Župljaninovo odobrenje bilo neophodno ukoliko je odred u stvari bio vojna jedinica koja nije bila pod njegovom vlašću.

Svedok je rekao da tužiteljka očito raspolaže netačnim prevodom tih dokumenata, pošto se u njima zapravo kaže kako dotični kandidati već jesu pripadnici odreda i kako su aplicirali za prelazak na stalne funkcije aktivno službujuće policije u banjalučkom CSB-u.

„Ovaj dokument pokazuje da je to bila formalnost“, kazao je on.

Stanišić  se predao u martu 2005., dok su Župljanina srpske vlasti uhapsile 10. juna 2008., nakon što je 13 godina proveo u bekstvu. Obojica okrivljenih – čije su optužnice spojene u septembru 2008. – izjasnili su se kao nevini po svim tačkama.

Suđenje je počelo u septembru 2009. godine, a biće nastavljeno naredne sedmice.

Alexandra Arkin je stažistkinja IWPR-a u Hagu.