Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

ŠLJIVANČANINOV POMOĆNIK ODBACIO GLASINE O OVČARI

Priznao je, međutim, da je uoči masakra prisustvovao nasilnom ponašanju pripadnika Teritorijalne odbrane.
By Katherine Boyle
Pomoćnik Veselina Šljivančanina iz perioda operacije Vukovar (1991.) rekao je ove sedmice pred Tribunalom da je čuo glasine da se na farmi Ovčara dogodio masakr, ali da u njih nije niti poverovao, niti ih je proveravao.



Šljivančanin se, zajedno s još dvojicom bivših oficira Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) – Miletom Mrkšićem i Miroslavom Radićem – tereti za nadziranje ubijanja 260 zarobljenika izvedenih iz vukovarske bolnice, koje se 20. novembra odigralo na farmi Ovčara. Pre no što su streljane u obližnjoj jaruzi, žrtve su satima bile ponižavane i mučene.



Iako nije poverovao u glasine o masakru koje su počele da kruže već 21. novembra, Ljubiša Vukašinović je rekao kako je – kao bivši oficir JNA – u danima uoči ubijanja prisustvovao nasilnom i pretećem ponašanju pripadnika Teritorijalne odbrane (TO).



Opisao je i incident koji se 20. novembra odigrao u jednoj kasarni JNA na putu ka Sremskoj Mitrovici, gde su zarobljenici iz vukovarske bolnice trebalo da budu odvedeni radi daljeg saslušanja.



Vukašinović je bio zadužen za pratnju autobusa kojima je po 100-150 zarobljenika dovoženo u tu kasarnu, gde je trebalo da sačekaju i ostale autobuse iz bolnice, a potom zajedno krenu ka Sremskoj Mitrovici.



Međutim, čim se kolona približila kasarni, 30-40 pripadnika TO-a opkolilo je autobuse.



„[Teritorijalci su] počeli da negoduju i prete ljudima iz autobusa koje su poznavali, svojim bivšim komšijama, prijateljima“, rekao je Vukašinović, dodajući kako su pokušavali da „izravnaju račune“.



Situacija je postala još napetija kada je stigao Šljivančanin, koji je od Vukašinovića zahtevao da izdvoji 20 ljudi, za koje je – kako je rekao svedok – verovao da možda nisu sudelovali u borbama, niti počinili ratne zločine.



Nakon Šljivančaninovog odlaska, Vukašinović je pomenutu dvadesetoricu pokušao da prebaci u prazan autobus, koji bi ih vratio u bolnicu. Misleći da ih on oslobađa, okupljeni teritorijalci napali su Vukašinovića i ostale vojnike, pokušavajući da dopru do zarobljenika.



Vukašinović je naglasio da pripadnici JNA nisu pretili zarobljenicima, niti su ih povredili.



Rekao je i da je Šljivančanin bio iznenađen kada mu je prepričao incident, te da ga je pitao zbog čega su se teritorijalci uopšte pojavili u kasarni.



Šljivančaninova odbrana tvrdi da su masakr počinili neposlušni i osvetoljubivi pripadnici TO-a, odnosno da JNA nije učestvovala u zločinu.



A kada se Vukašinović vratio u kasarnu sa autobusima u kojima su se nalazili preostali zarobljenici iz bolnice, autobusi koji su dovezli prvu grupu zarobljenika – po njegovim rečima – više nisu bili tamo. Komandant čete vojne policije mu je rekao da je Mrkšić naredio da se pošalju na Ovčaru.



Vukašinović je posvedočio da je sa novim autobusima i sam otišao na Ovčaru, gde je u jednom hangaru zatekao petnaestak teritorijalaca i prvu grupu zarobljenika koji su „očito bili pretučeni“. Opisao ih je kao „okrvavljene, zbunjene i prestrašene“ i konstatovao da se 40-50 pripadnika TO-a nalazilo u neposrednoj blizini hangara.



Svedok je rekao i da je razgovarao sa Miroljubom Vujovićem, komandantom TO-a, od koga je zatražio da mu, zajedno sa nekoliko pripadnika vojne policije, pomogne pri isterivanju teritorijalaca iz hangara.



Pri tom je kritikovao Vujovića, koji je 2005. pred srpskim sudom, zbog učešća u masakru, osuđen na 20 godina zatvora.



„Ponašao se nonšalantno, kao da se dvoumi da li da pomogne ili ne“, rekao je Vukašinović. „Uporno je tvrdio da to nije ništa. Rekao sam mu da je stvar prilično ozbiljna. Njegovim ljudima nije bilo dopušteno da na bilo koji način fizički ugroze ljude koji su bili u našoj nadležnosti.“



Vukašinović tvrdi da je Vujoviću rekao kako mora da udalji sve agresivne pripadnike TO-a, koji predstavljaju rizik za zarobljenike. Nakon toga se, po njegovim rečima, veliki broj teritorijalaca doista povukao.



Vukašinović je ispričao i kako se potom vratio u selo Negoslavci, gde se nalazila njegova komanda. Napomenuo je i da na Ovčari nije video Šljivančanina.



Sutradan su se pojavile glasine o masakru na Ovčari, ali on u njih nije poverovao.



„Čuo sam da su deca pečena, bebe klane, da je veliki broj ubijenih pronađen u jednoj grobnici“, rekao je on. „Smatrao sam da je Ovčara samo još jedna glasina te vrste. Posle nekoliko dana prestao sam da mislim o tome.“



No, tužilac Marks Mur (Marks Moore) tvrdi da je Vukašinović ignorisao glasine zbog toga što je i sam bio umešan u masakr.



„Grubo govoreći, po mišljenju mnogih eksperata i Vi bi trebalo da budete optuženi za zločine na Ovčari“, rekao je Mur.



Mur je upitao i zbog čega Vukašinović, uprkos ponašanju i pretnjama teritorijalaca, nije poverovao u glasine o masakru. Istakao je da je Vukašinović trebalo da zna da su ti ljudi bili u stanju da izvrše ubistva.



Osim toga, tužilac je Vukašinovića u više navrata pitao za njegove susrete s Mrkšićem i Šljivančaninom koji su se odigrali 20. novembra uveče.



Vukašinović je rekao da je o incidentu sa teritorijalcima na Ovčari obavestio obojicu. Mrkšić ga je navodno saslušao i otpustio, dok ga je Šljivančanin pohvalio zbog toga što se postarao za bezbednost zarobljenika.



Nakon što je o svemu izvestio Mrkšića i Šljivančanina, Vukašinović je – kako kaže – smatrao da je njegova odgovornost za bezbednost zarobljenika okončana.



Vukašinović je rekao da je za ubistva zapravo odgovorna osoba koja je 20. novembra naredila vojnoj policiji da ode sa Ovčare, ali je dodao i da ne zna o kome se radi.



On se sa Murom saglasio oko toga da su, nakon odlaska policije, ljudi u hangaru ostali „potpuno nezaštićeni“.



„Želeo bih da znam ko je naredio [vojnoj policiji] da napusti ljude zbog kojih sam nekoliko puta rizikovao svoj život“, rekao je on, imajući na umu napade teritorijalaca na zarobljenike. „To je srž čitave stvari.“



Šljivančaninov tim odbrane će i iduće sedmice nastaviti svoj dokazni postupak.



Katherine Boyle izveštava za IWPR iz Haga.