Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Šljivančanin nastoji da obori žalbenu presudu

Na prvom zasedanju te vrste, saslušani su novi dokazi koji su se ticali onoga što je prethodilo ubistvima na Ovčari (istočna Hrvatska).
By Rachel Irwin

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 648, 7. jun 2010.)

Po prvi put u istoriji Haškog tribunala, prošle sedmice je održano saslušanje sa ciljem da se utvrdi da li treba preispitati jednu žalbenu presudu.

Reč je o slučaju Veselina Šljivančanina, bivšeg oficira jugoslovenske vojske (Jugoslovenska Narodna Armija, JNA). Šljivančanin je prvostepenom presudom 27. septembra 2007. osuđen na pet godina zatvora, zbog pomaganja i podsticanja mučenja hrvatskih i ostalih nesrpskih zarobljenika na farmi Ovčara nakon što je u novembru 1991. hrvatski grad Vukovar pao u ruke srpskih snaga.

A 5. maja prošle godine žalbene sudije ne samo da su potvrdile tu osudu, nego su i odbacile oslobađajuću presudu za pomaganje i podsticanje ubijanja zarobljenika, te više nego utrostručili zatvorsku kaznu, povećavši je na 17 godina.

Žalbene su sudije odlučile da prošlosedmično zasedanje sazovu nakon što su Šljivančaninovi advokati od njih zatražili da preispitaju svoju presudu u svetlu jedne nove činjenice koja je „isplivala“ nakon presude od 5. maja 2009.

Na početku saslušanja održanog 3. juna, predsedavajući sudija, Teodor Meron (Theodor Meron), saopštio je kako „nijedan od mojih današnjih komentara ne izražava stav veća u vezi sa zahtevom za preispitivanjem“, o kojem odluka tek treba da bude doneta.

U maju prošle godine, žalbeno je veće presudilo da Šljivančanin ipak jeste bio obavešten od strane svog komandanta i saoptuženika, Mileta Mrkšića, o tome da je vojna zaštita zarobljenika na Ovčari povučena, te da je – u skladu sa time – Šljivančanin znao da postoji rizik od toga da će lokalne srpske snage pobiti zarobljenike.

Kao bivši pukovnik JNA, Mrkšić je osuđen za ubijanje zarobljenika, kao i za maltretiranje i okrutno postupanje.

U presudi žalbenog veća navodi se kako se presuda o tome da je Šljivančanin odgovoran za pomaganje i podsticanje ubijanja zarobljenika temelji na zaključku „kako Mrkšić mora da je rekao Šljivančaninu da je ratnim zarobljenicima koji su boravili na Ovčari ukinuta zaštita JNA“.

„Jedini razuman zaključak jeste taj da je, saznavši za naređenje da se trupe povuku, g. Šljivančanin shvatio da će ratni zarobljenici na Ovčari verovatno biti ubijeni“, rekao je sudija Meron prilikom izricanja presude žalbenog veća.

Međutim, upravo taj „zaključak“ je ovosedmični svedok – Miodrag Panić – nastojao da pobije. Panić je u novembru 1991. bio komandant štaba Šljivančaninove jedinice, a u dosadašnjem toku suđenja je već svedočio kao svedok optužbe.

Panić je sudu ispričao kako je 20. novembra 1991. uveče prisustvovao razgovoru između Šljivančanina i Mrkšića, nakon kojeg je Mrkšić izdao naredbu da se jedinice JNA povuku sa farme.

Panić je rekao da tokom tog razgovora Mrkšić Šljivančaninu nije spominjao naređenje o povlačenju.

„Da je Mrkšić Šljivančaninu saopštio da je obezbeđenje povučeno – ja bih prvi reagovao“, rekao je Panić Stefanu Burgonju (Stephane Bourgon), jednom od Šljivančaninovih branilaca.

„Ja bih rekao: ’Kako se to desilo?’“, nastavio je. „A siguran sam da bi i Šljivančanin učinio istu stvar.“

Panić je rekao i da prilikom svog ranijeg svedočenja ove pojedinosti nije pominjao zbog toga što ga ni odbrana ni tužilaštvo nisu pitali za njih. Već su u prvostepenom postupku sudije u presudi potvrdile da je Panić prisustvovao tom razgovoru između Mrkšića i Šljivančanina.

Tek kad je čuo za žalbenu presudu, odlučio je da stupi u kontakt sa Šljivančaninovim timom odbrane – kaže Panić.

„Zar ne mislite da [informacije o povlačenju] možda jesu bile spomenute, ali da ste ih prečuli?“, upitala je sutkinja Andresia Vaz.

„Bio sam baš tamo, u neposrednoj fizičkoj blizini“, odgovorio je Panić. „[Razgovor] nije trajao duže od pet ili deset minuta. Nije bilo izvodljivo da mu Mrkšić to kaže, a da ja to ne čujem. Bilo je jasno da će to dovesti do opasnosti po ljude na Ovčari, što ja ne bih [zaboravio].“

A kada je na tužilaštvo došao red da postavlja pitanja Paniću, advokat suda Pol Rodžers (Paul Rogers) je osporavao skoro svaki aspekt njegovog svedočenja.

„Vaše sećanje na događaje vremenom izgleda postaje sve bolje, a ne sve gore – zar ne?“, pitao je Rodžers, nakon što je ukazao na to da Panić prošle sedmice iznosio pojedinosti u vezi sa događajima od 20. novembra 1991. koje su drugačije od onih iz ranijih izjava.

Rodžers je rekao i da Panić možda nikada ne bi otvoreno priznao da je prečuo informaciju o povlačenju, jer bi na taj način i samoga sebe optužio.

„Naprosto, nikada ne biste priznali da ste čuli za naredbu o povlačenju“, kazao je Rodžers. „Nikada ne biste došli i posvedočili da se to desilo, jer Vas to čini krivim.“

„Da sam strahovao zbog vlastite odgovornosti, nikada ne bih ni stupio u kontakt sa [timom odbrane]“, odgovorio je Panić. „Dajem sve od sebe kako bih pred ovim sudom izneo istinu.“

Panić je rekao kako ne može da poveruje da bi Mrkšić uopšte izdao takvo naređenje, ali je priznao da je to „mogao uraditi samo komandant“.

„U svetlu otkrića sudskog veća, da je Mrkšić naredio povlačenje[jedinica JNA], ono na šta Vi aludirate jeste to da je Mrkšić svesno propustio da Vam pomene tu važnu činjenicu?“, pitao je Rodžers.

„Mrkšića već dugo poznajem“, odgovorio je Panić. „Ne mogu da ubedim sebe da je on bilo kome mogao da izda takvu naredbu . . . Svakako nisam znao za tu naredbu, niti je bilo šta slično spomenuto.“

Rodžers je rekao da je „naprosto nezamislivo da [Panić] tokom razgovora nije čuo da je naredba o povlačenju izdata“.

Sutkinja Vaz je potom svedoka pitala da li je moguće da je Mrkšić izdao takvu naredbu a da o njoj nije obavestio nikoga od onih koji su mu bili podređeni.

„Mogao je da izda naređenje, a da o tome nikoga ne obavesti“, odgovorio je Panić. „Da li je to zaista učinio? Ne znam.“

Pred kraj saslušanja, sudija Meron je pitao zbog čega odbrana Panića nije „pažljivije“ ispitala u vezi sa sadržinom pomenutog razgovora.

„Zar nije bilo prirodno da Panića ispitate o tome?“, pitao je sudija Meron.

„Nije na odbrani teret dokazivanja“, odgovorio je Burgonj.

Burgonj je primetio i da se u to vreme razgovor dvojice ljudi nije činio „značajnim“ za dokazni postupak odbrane.

Umesto toga su, zarad pobijanja optužbe da je Šljivančanin sudelovao u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, želeli da ustanove to da okrivljeni nije prisustvovao dnevnom vojnom informisanju koje se odigralo iste te večeri, 20. novembra. Sudije su kasnije ustanovile da Šljivančanin zbilja nije bio na tom brifingu.

„To pitanje se nije pojavljivalo [tokom suđenja]“, nastavio je Burgonj. „Odbrana se ne može kriviti za to, g. predsedniče.“

Sudija Meron je rekao kako će članovi žalbenog veća odluku o predlogu za ponovono razmatranje doneti „kad budemo spremni“.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.