Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Šestorica lidera bosanskih Hrvata proglašeni krivima

Zločini nisu bili „nasumični činovi nekolicine nepokornih vojnika“, nego svesna taktika sa ciljem izdvajanja hrvatske paradržave iz Bosne – kažu sudije.
By Rachel Irwin
  • Jadranko Prlić, Bruno Stojić, Slobodan Praljak, Milivoj Petković, Valentin Corić i Berislav Pusić u sudnici  ICTY-a  (Photo: ICTY)
    Jadranko Prlić, Bruno Stojić, Slobodan Praljak, Milivoj Petković, Valentin Corić i Berislav Pusić u sudnici ICTY-a (Photo: ICTY)

 

Šestorica političkih i vojnih lidera bosanskih Hrvata osuđeni su ove sedmice za niz zločina počinjenih nad Bošnjacima (bosanskim Muslimanima) – uključujući i ubistva, silovanja, deportacije i bezobzirno razaranje.

Kao najznačajnija politička ličnost Herceg-Bosne (tj. samoproklamovanog hrvatskog entiteta u Bosni), Jadranko Prlić je osuđen za nezakonitu deportaciju, raseljavanje i pritvaranje civila, nehumano postupanje, progon, silovanje, seksualna zlodela, pljačku, prisilan rad, te „uništavanje i prisvajanje imovine, koje nije bilo opravdano vojnim razlozima, i koje je izvršeno nezakonito i bezobzirno“. Osim toga, Prlić je proglašen krivim i za nezakonite napade na civile i vršenje terora i okrutno postupanje prema njima.

Prliću je dosuđena kazna od 25 godina zatvora, u koju će mu biti uračunato i vreme koje je u Tribunalu proveo otkako se 2004. predao.

Sva petorica njegovih saoptuženika – Bruno Stojić, Slobodan Praljak, Milivoj Petković, Valentin Ćorić i Berislav Pušić – proglašena su učesnicima u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je krajnji cilj bilo uspostavljanje hrvatskog entiteta, odnosno Herceg-Bosne. Namera im je bila da taj entitet postane ili deo Hrvatske (ukoliko se država Bosna raspadne) ili „nezavisna država unutar [Bosne], direktno povezana sa Hrvatskom“.

Čitajući presudu na javnom zasedanju održanom 29. maja, predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti (Jean-Claude Antonetti) je rekao: „Veće je zaključilo da je većina zločina koje su snage [bosanskih Hrvata] počinile u periodu od januara 1993. do aprila 1994. uglavnom bila izvršena prema jasnom obrascu ponašanja.

„U većini slučajeva, zločini koji su počinjeni nisu predstavljali nasumične činove nepokornih vojnika. Naprotiv, ti zločini su bili posledica plana koji su sačinili učesnici zajedničkog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bilo trajno raseljavanje muslimanskog stanovništva iz . . . Herceg-Bosne.“

Sudija Antoneti je rekao da je sukob između vojske bosanske vlade i vojske bosanskih Hrvata, poznatije pod nazivom Hrvatsko vijeće obrane (HVO), počeo u januaru 1993., kada su potonje snage naredile vladinim formacijama, koje su bile stacionirane u opštini Gornji Vakuf, da im se potčine – što su ove odbile da učine.

Veće je zaključilo da je Prlić bio onaj ko je sačinio pomenuti „ultimatum“.

HVO je potom napao Gornji Vakuf i nekoliko okolnih sela. Do proleća 1993. tenzije između dveju oružanih formacija su se proširile i na opštine Mostar, Prozor, Stolac i Jablanica.

Pošto je HVO nastavio da vrši napade, usledilo je osnivanje „čitave mreže pritvorskih centara za Muslimane“, za koje je lično Prlić imao ovlašćenja da ih „otvara i zatvara“ – nastavio je sudija.

„Pritvorenici iz svih pritvorskih centara su bili neuhranjeni, a sanitarni uslovi su bili užasni. Neki od njih čak nisu imali pristup toaletima i bili su primorani da se olakšavaju u improvizovanim posudama“, kazao je on.

U tim pritvorskim centrima, pripadnici HVO-a su bošnjačke pritvorenike pržili opušcima cigareta, a jedan je zarobljenik bio podvrgnut elektro-šokovima sve dok nije izgubio svest. Prema drugom svedočenju koje je citirao sudija Antoneti, jedan pritvorenik je „bio prisiljen da liže vlastitu krv, ’kako krv jednog balije ne bi ostala na hrvatskom tlu’“. Reč „balija“ predstavlja pogrdan naziv za bosanske Muslimane.

HVO je 9. maja izveo veliki napad na Mostar, živopisni grad na reci Neretvi u jugoistočnoj Bosni. Tokom te operacije, hrvatski su vojnici digli u vazduh džamiju, izvršili masovna hapšenja Bošnjaka u Zapadnom Mostaru i razdvojili muškarce od žena, dece i starih osoba. Muškarci koji su bili u sastavu vojske bosanske vlade pritvoreni su i „divljački pretučeni“, od čega su njih desetorica i umrla – kazao je sudija.

Proterivanja Bošnjaka iz Zapadnog Mostara trajala su mesecima, a u tu svrhu je HVO pribegavao „krajnjem nasilju“.

„Mnoge žene, uključujući i jednu šesnaestogodišnju devojku, bile su silovane od strane vojnika HVO-a, pre no što su ih prisilili da pređu liniju razdvajanja i odu u Istočni Mostar“, rekao je sudija Antoneti.

Prlić je „odobrio“ ta hapšenja i pritvaranja, a „pravio se da ne vidi sve nasilnije operacije etničkog čišćenja koje su u Mostaru izvedene tokom leta 1993. godine“, nastavio je sudija.

Veće je zaključilo da je Istočni Mostar u periodu od juna 1993. do aprila 1994. bio pod opsadom HVO-a, te da su pucnjava i granatiranje doveli do žrtava među civilima i humanitarnim radnicima.

U tom periodu je, po rečima sudije, „HVO otežavao, a ponekad čak i potpuno sprečavao prolaz humanitarne pomoći. Tako je muslimansko stanovništvo bilo prisiljeno da živi u krajnje surovim uslovima, lišeno hrane, vode, struje i adekvatne zaštite.“

Veće je zaključilo da je Prlić „lično doprineo“ blokadi pomoći. Takođe, on je „znao“ za zločine koje je počinio HVO, za „surove“ uslove u pritvorskim centrima, kao i za korišćenje pritvorenika kao živih štitova. Sudija Antoneti je rekao da je Prlić na taj način „prihvatao i podsticao krajnju nesigurnost i okrutno postupanje prema zatočenicima“.

„Zbog toga što nije intervenisao iako je mogao, kao i zbog toga što je ostao na vlasti iako je znao da su počinjeni zločini, veće je zaključilo da je jedini razuman zaključak koji može da izvede taj da je Jadranko Prlić pomagao i odobravao činjenje zločina nad Muslimanima koji su posledica njihovog sistematskog pritvaranja od strane HVO-a“, kazao je sudija.

Presuda je izrečena i za optužbu da je HVO srušio čuveni otomanski most iz 16. veka, koji spaja dva dela Mostara.

„U vreme trajanja ofanzive, iz jednog tenka je 8. novembra 1993. čitavog dana bila otvarana vatra na Stari most, sve dok on nije postao neupotrebljiv i gotovo srušen. Most je potom pao 9. novembra 1993.“, rekao je sudija Antoneti.

Sudija je saopštio da je većina sudskog veća – pri čemu je on izuzeo mišljenje – zaključila da je „iako je most koristila [vojska bosanske vlade], što znači da je u pitanju bila legitimna vojna meta HVO-a, njegovim rušenjem izazvana nesrazmerna šteta muslimanskom civilnom stanovništvu Mostara“.

Što se tiče odgovornosti ostalih okrivljenih, sudija Antoneti je rekao da je Bruno Stojić, koji je tada bio zvanično nadležan za odbranu u Herceg-Bosni, imao vlast nad većinom oružanih snaga HVO-a i vojnom policijom. Stojić je sudelovao u „implementaciji i kampanji“ iseljavanja Muslimana iz Zapadnog Mostara, a bio je upoznat i sa zločinima koje je HVO počinio u drugim operacijama – kazao je sudija.

„Bruno Stojić nije učinio ozbiljne napore da okonča vršenje zločina, premda je imao ovlašćenje i dužnost da to uradi“, nastavio je sudija. Takođe, on je pokušao da porekne svoju odgovornost pred predstavnicima međunarodnih organizacija. Veće je zaključilo da je jedini zaključak koji može da izvede taj da je Bruno Stojić bio saglasan sa činjenjem tih zločina.“

Stojić je osuđen na 20 godina zatvora, pri čemu će mu u kaznu biti uračunato i vreme koje je već proveo u pritvoru.

Za trećeg okrivljenog, Slobodana Praljka – koji je u periodu od avgusta 1992. do jula 1993. bio angažovan u hrvatskom ministarstvu odbrane – sudije su zaključile da je „upravljao vojnim snagama HVO-a“. Od 24. jula do 9. novembra 1993., on je imao „efektivnu komandu i kontrolu nad svim delovima oružanih snaga HVO-a“, zaključilo je veće.

„[Praljak] je sudelovao u usmeravanju i planiranju operacija HVO-a na području opštine Mostar u periodu od jula do početka novembra 1993., uključujući i 8. novembar 1993., čime je doveo do rušenja mostarskog mosta“, rekao je sudija Antoneti.

Praljak nije učinio nikakav „ozbiljan napor“ da zaustavi zločine koje je vršio HVO; umesto toga je „negirao zločine počinjene nad Muslimanima i omogućio propuste u gonjenju počinilaca tih zločina“.

Takođe, on je bio posrednik između hrvatske vlade u Zagrebu i HVO-a, te je u toj ulozi „prenosio naređenja, saopštenja i uputstva lidera Hrvatske onima iz Herceg-Bosne, a sudelovao je i u obezbeđivanju vojne podrške Hrvatske oružanim snagama HVO-a“.

Praljak je osuđen na 20 godina zatvora, pri čemu će mu u kaznu biti uračunato i vreme provedeno u pritvoru.

Veće je zaključilo da je oficir HVO-a Milivoj Petković „u značajnoj meri komandovao svakim delom oružanih snaga HVO-a“, najpre kao načelnik vojnog glavnog štaba, a kasnije i kao zamenik njegovog komandanta.

Petković je planirao i omogućio više vojnih operacija i bio je „potpuno upoznat“ sa time da su pripadnici HVO-a činili zločine, kao i da su nastavili to da rade za vreme trajanja sukoba.

„Time što je nastavio da angažuje [trupe] na ratištu, ili barem time što nije preduzeo nikakve mere za sprečavanje novih zločina, [Petković] je ohrabrio kasnije činjenje zločina“, zaključilo je veće.

I Petković je osuđen na 20 godina zatvora, u šta će biti uračunato i vreme provedeno u pritvoru.

Valentin Ćorić je bio na čelu uprave vojne policije HVO-a u periodu od juna 1992. do 10. novembra 1993., a zaključeno je da je imao „efektivnu kontrolu“ nad svim jedinicama vojne policije.

On je do novembra 1993. „igrao ključnu ulogu u upravljanju mrežom pritvorskih objekata HVO-a“, i „pomogao da više hiljada Muslimana boravi u pritvoru pod surovim uslovima . . . [pri čemu] su bili premlaćivani, zlostavljani i tretirani na ponižavajući i degradirajući način“.

On nije učinio ništa kako bi sprečio da se pritvorenici šalju da rade na samoj liniji razdvajanja, gde su često bili ranjavani ili ubijani – dodao je sudija Antoneti.

Ćorić je osuđen na 16 godina, u šta mu je uračunato i vreme provedeno u pritvoru.

Okrivljeni Berislav Pušić obavljao je više funkcija u periodu na koji se odnosi optužnica. Tokom 1993. i 1994. nadzirao je odeljenje za krivične istrage vojne policije HVO-a, a počev od jula 1993. predsedavao je i komisijom za razmenu zarobljenika. Takođe, bio je predstavnik HVO-a u komunikaciji sa međunarodnom zajednicom i visokim zvaničnicima Hrvatske i Bosne.

Pušić je bio upoznat sa stravičnim uslovima u više pritvorskih centara, kao i sa zlostavljanjima zarobljenika, ali „nikad nije preduzeo mere koje su neophodne za popravljanje tih uslova ili za zaustavljanje maltretiranja“, rekao je sudija Antoneti.

Osim toga, Pušić je, po sudijinim rečima, „uvek pokušavao da izbegne neprijatna pitanja predstavnika međunarodnih organizacija ili svojih muslimanskih sagovornika, i davao je nejasne ili čak pogrešne podatke tim predstavnicima, kao i štampi, čime je nastojao da negira ili minimizuje zločine koje su nad Muslimanima počinili pripadnici HVO-a“.

Pušić je jedini okrivljeni koji je u ovom procesu oslobođen nekih tačaka optužnice, pošto je proglašen nevinim za zločine silovanja, seksualnog zlostavljanja, kao i za pljačku javne ili privatne svojine.

Izrečena mu je kazna u trajanju od deset godina, u šta će biti uračunato i vreme koje je proveo u pritvoru.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.