Pise: Kim Mehmeti iz Skoplja

Oruzane sukobe u Makedoniji, u okolini Tetova, danas samo politicki amateri

tumace ovako: nekim "ratnim avanutirstima" OVK je prolecna tisina na Kosovu

dosadila, pa su odlucili da prirede malu pucnjavu u Makedoniji.

Zaboravlja se, medjuttim, da je tu otvoreno kljucno pitanje - ako su to samo

grupe zalutalih "Rambovaca", kako onda to da su oni uzdrmali ovu mladu

drzavu do samih temelja?

Dakle, kada bi "Rambo teza" bila tacna, ostaje cinjenica da su te militantne

grupa iznele na povrsinu sve nedostatke makedonskog multietnickog koncepta,

koji se gradi vec dugo po principu dominacije jednog entiteta nad drugim,

makedonskog nad albanckim.

Isplivao je na povrsinu mulj jalovog medjuetnickog dijaloga u Makedoniji

koji se vodi vec jednu deceniju. Dakle, momci koji su odlucili da ovo

prolece izadju sa puskama u Sar planinu, guraju Makedoniju da stane pred

sopstveno ogledalo kako bi videla da je deset dogina dijalog sa Albancima

vodila uglavnom uz pomoc korodna policajaca i pendreka.

Zato oruzanim snagama treba da se veruje kad kazu da im nije cilj raspad

Makedonije, vec da zele da svi u Makedoniji najzad shvate: tamo gde se

demokratski dijalog vodi sa policijskim pendrecima, dogovor se postize sa

granatama.

Makedonija je proglasila nezavisnost 1991. godine i pored apstinencije

Albanaca. Oni su imali zamerku na formulaciju referendumskog pitanja koje

je ostavilo prostor da Makedonija u buducnosti moze da udje u "savez sa

suverenim drzavama Jugoslavije".

Zatim je Makedonija usvojila svoj ustav, opet uz apstinenciju tada jedine

partije Albanaca u Makedoniji, Partije demokratskog prosperiteta. Albanci

se nisu slagali da Makedonija bude drzava samo makedonskog naroda, niti su

se slagali da je drzavni jezika samo makedonski, a pismo cirilica.

Od 1991.godine Albanci tvrde da je ustav Makedonije generator krize u

zemlji, da je to cudan hibrid sa gradjanskim ambicijama, ali sa

jednoetnickom predznakom. U uvodu jasno stoji da je Makedonija drzava

etnickih Makedonaca i "ostalih gradjana".

Makedonija je borbu protiv sverca cigaretama prvih godina nakon

osamostaljivanja pocela policijskim akcijama u Bit-pazarskim sokacima,

poznatoj skopskoj pijaci. U jednom dogadjaju pod do sada "nerazjasnjenim

okolnostima" poginula su cetvorica nevinih ljudi, Albanaca.

Dakle, bitka protiv sverca nije pocela ne na granici odakle ulaze sleperi

natovareni cigaretama, vec hapsenjem ulicnih prodavaca kako bi pokazala

svetu da su u ovoj zemlji sverceri da su u ovoj zemlji sverceri Albanci.

Albanci nisu, ne zatos to ne bi zeleli I sto su posteniji od ostalih

naroda, vec zato sto nema takvog Albanca koji moze uvesti tajno slepere u

drzavu, gde su skoro sve drzavne institucije pod kontrolom jednog entiteta,

etnickih Makedonaca.

Jos 1992.godine, grupa albanskih intelektualaca zatrazila je da se ponovo

otvori Pedagoska Akademija na albanskom jeziku koja je bila zatvorena

1986.godine, u vreme opste prihvacene borbe u staroj Jugoslaviji "protiv

albanskog iredentizma".

Odgovor na taj zahtev nije stigao sve do 1994.godine kada su Arben Xhaferi i

Fadilj Sulejmani preuzeli stvari u svoje ruke i osnovali Tetovski

univerzitet.

U resavanju problema visokog obrazovanja Albanaca, Makedonija je nastavila

"demokratski dijalog", slanjem kordona policajaca da bi zatvorila Tetovski

univerzitet. Taj "dijalog" okoncan je sa jednim ubijenim Albancem,

maltretiranim gradjanima, zatvaranjem nekih inicijatora ove inicijative i

arogantnim izjavama tadasnjeg ministra unutrasnjih poslova Makedonije,

Ljubomira Frckovskog da je rec o "privatnoj zabavi" Albanaca. Makedonska

drzava jos nije priznala ovu instituciju.

Onda je 1996.godine nastavljen "dijalog" sa pendrecima i pucnjavom. Tema je

bila nova - upotreba etnickih obelezja Albanaca u Makedoniji. Tada su

policijski kordoni u Gostivaru, uz cetvoro mrtvih, stotine

prebijenih,skinuli albansku zastavu ispred opstinske zgrade. Uhapsen je

gradonacelnik Gostivara, Rufij Osmani.

Slicno je vodjen dijalog za upotrebu albanskog jezika i za adekvatnu

zastupljenost Albanaca u drzavnim institucijama.

Smatra se da je nekadasnji ministar policije, pa onda ministar vanjskih

poslova, Ljubomir Frckovski patentirao pristup albanskom pitanju: najpre

tuci, pa tek onda dati to sto traze. Ili nikad im ne daj danas, ako mozes

da odlozis za sutra.

I bas ta logika kod etnickih Makedonaca je stimulirala osecaj da je gubitnik

koji uvek "drugima popusta i daje nesto svoje", a kod Albanaca ubedjenje da

se sve dobija samo silom. To je logika koja je proizvela pucnjavu u

Tanusevcima i Tetovu.

Razume se, ne treba smetnuti sa uma da su Albanci kao i svi ostali narodi:

da u njihovim redovima ima destruktivaca. Za novonastalu situaciju u

Makedoniji krivicu snose i albanske partije, kako one sada na vlasti, kao i

u opoziciji.

Pojedini albanski lideri lagali su svoj narod, mahom kad su bili u

opoziciji, obecavajuci ispunjenje nacionalnog sna i sva prava, ako dodju na

vlast. Podsticali su san o Iliridi, autonomnom entitetu u okviru

Makedonije, za koje su se Albanci u Makedoniji izjasnili na

samoorganizovanom referendumu 1992.godine. Nudili su "radikalne" recepte

ako ne uspe "milom".

Onda bi obicno dolazili na vlast, postajali umereni i omeskali svoje stavove

u zavisnosti od dela kolaca koji su dobijali u procesu pljacke Makedonije.

Pri tome su zaboravili da narod pamti sto mu je obecano, da se ne menja brzo

kao lideri koji su u medjuvremenu stekli nadimak "gospoda od 10 procenata".

Tako se u Makedoniji zovu ljudi u vladi koji uzimaju procente od raznih

prodaja drzavnih firmi strancima i tako se bogate.

Partija Arbena Xhaferija koja danas participira u vladi Ljupca Georgievskog,

DPA, zalaze se sa pravom za dijalog i protiv nasilja.

Ali, to je ista partija koja je falsifikovala glasove Albanaca za vreme

predsednickih izbora, puneci glasacke kutije na racun sadasnjeg predsednika

Borisa Trajkovskog.

Albanci veruju da je upravo ona promovirala revolvere kao elemenat

demokratskog glasanja na lokalnim izborima prosle godine, kada je ubijen

jedan Albanac u selu Kondovo u blizini Skoplja.

Godinama sam ponavljao da se u Makedoniji demokratija realizuje formulama

nasledjenim iz SFRJ. A to znaci: politicke elite grade "bratstvo i

jedinstvo" u prljavim biznis poslovima, dok se dva najbrojnija entiteta

udaljuju medjusobno i zive u dva paralelna sveta.

Zato je pucnjava u Tetovu rezultat takvih medjuetnickih odnosa, a produkt je

kriminalizovanog drustva.

Nakon ovog Makedonija ima dva puta pred sobom: dogovor ili raspad zemlje.

Ona ima sansu da izadje cak ojacana, ali samo ako svi njeni gradjani shvate

koliko je opasna dugorocna igra sa etnickim osecajima i Makedonaca i

Albanaca.

Vazno je da se uvidi da pucnjava na Sari moze postati primamljiva za one

mlade Albance iz Makedonije koje njihova drzava jednu deceniju ponizava i

tuce pendrecima, a varaju ih sopstveni lideri, koji su obecali brda i

doline, a u sustini ciljali na licnu materijalnu korist.

Ovakvi problemi ne resavaju se oruzjem! Militarizam u Makedoniji moze

zapaliti ceo Balkan. A u tom ognju podjednako ce goreti i Albanci!

Ovu poruku treba neko da prenese u Sar planinu. Premijer Ljupco Georgievski

i Arben Xhaferi, lider albanske partije koja koalicira u vladi, trebalo bi

da se upute ka padinama Sar planine. Da tamosnjim momcima obecaju da

Albanci u Makedoniji nikad vise nece biti "dezurni krivci" za sve nedace u

zemlji. I da se dalji medjuetnicki dijalog nece voditi posredstvom

policijske palice.

Kim Mehmeti je direktor Centra za multi-kulturno razumevanje i saradnju u

Skoplju. On je glavni i odgovorni urednik AIM-a u Makedoniji i jedan je od

izdavaca nedeljnika na albanskom jeziku "Lobi".