Courtside

Bošnjački političar opisuje kako je prisilno stupio u srpsku skupštinu

Svedok kaže da je za svoju novu ulogu saznao nakon što ga je jedan zvaničnik bosanskih Srba izvukao iz pritvorskog logora u kojem je bio premlaćivan.
  • Mevludin Sejmenovic, a prosecution witness in the trial of Ratko Mladic. (Photo: ICTY)

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 759, 5. oktobar 2012.)

Jedan bivši političar izjavio je ove sedmice pred sudijama Haškog tribunala da je u zatvorskom logoru bio mučki premlaćivan i prisiljen da potpiše lažnu izjavu, nakon čega je postao član skupštine bosanskih Srba.

Reč je o Mevludinu Sejmenoviću, svedoku optužbe na suđenju ratnom komandantu vojske bosanskih Srba, Ratku Mladiću, i jednom od osnivača bošnjačke Stranke demokratske akcije (SDA), na čijem se čelu u gradu Prijedoru zatekao u vreme izbijanja rata, u proleće 1992.

Nakon što su u maju iste godine opštinu Prijedor (severozapadna Bosna) zauzele snage bosanskih Srba, Sejmenović je bio odveden u pritvorske logore Trnopolje i Omarska, gde su zarobljenici – kako je potvrđeno u dosadašnjim presudama izrečenim u Haškom tribunalu – bili ubijani, mučeni i premlaćivani.

Po dolasku u Omarsku, Sejmenović je – kako je rekao – bio odveden u jednu malu zgradu, poznatu pod nazivom „bela kuća“.

„Bela kuća je bila oblivena krvlju – po podovima, po zidovima – potpuno oblivena krvlju. U jednoj prostoriji nedaleko od ulaza, nekoliko ljudi je ležalo na podu i zapomagalo“, kazao je Sejmenović.

On je sudu ispričao kako je potom bio odveden u prostoriju u kojoj su ga tukla petorica vojnika, nakon kojih se pojavio i jedan civil. Posle toga su oni pozvali još jednu osobu „da mi obriše krv sa lica, jer je ono bilo obliveno krvlju“.

Svedok je potom, kako je rekao, bio odveden u drugu prostoriju, gde su ga saslušali jedan čovek u civilnoj odeći, te još dvojica u uniformi. Oni su mu rekli da će oficiri vojne bezbednosti doći iz Banja Luke i nastaviti da ga ispituju, te da će on potpisati izjavu u kojoj će za konflikt optužiti muslimanske lidere. Sutradan su došli oficiri bezbednosti i kazali mu da će njegov slučaj biti prosleđen vojnom sudu, rekao je svedok.

Kasnije je Sejmenovića nenajavljeno posetio i politički predstavnik bosanskih Srba, Vojo Kuprešanin. Svedok je pred sudom kazao da mu je teško da objasni kako se osećao prilikom tog susreta.

„Vi ste u loncu gde je svuda oko vas smrt, smrt i samo smrt, a onda dolazi politički visoko pozicionirana osoba i, kao da se ništa nije desilo, pokušava da razgovara sa vama o politici. Naravno da sam bio u strahu, da sam bio napet, i da sam mislio da je to još jedna stvar sa kojom moram da se suočim pre nego što umrem“, prisetio se Sejmenović.

On je rekao da je uglavnom ćutao dok je Kuprešanin govorio, tako da je taj razgovor bio „više monolog“.

Svedok je ispričao kako je zatim prevezen u Banja Luku, te kako je bio prisutan kada je Kuprešanin preko telefona razgovarao sa ratnim predsednikom bosanskih Srba, Radovanom Karadžićem, kome se trenutno sudi pred Tribunalom.

Svedok je naveo da je Kuprešanin Karadžiću rekao da su stigli u Banja Luku, te da mu je „Karadžić rekao da mi nabavi odelo, [da bi trebalo] da se malo ugojim, da dobijem adekvatnu ishranu i da se malo odmorim“.

Svedok je kazao kako u početku nije shvatao šta se dešava, ali da mu je onda prišao jedan vojnik bosanskih Srba i rekao mu: „To je dobro za tebe, postaćeš član skupštine bosanskih Srba. Međutim, moraš biti oprezan zbog toga što će Muslimani hteti da te ubiju.“

Sejmenović je sudu kazao da „tek tada sam zapravo shvatio šta se dešava“.

„Karadžiću i Kuprešaninu je to tada bilo neophodno kako bi – upravo preko mene i preko ostalih preživelih – mogli da simuliraju multietničku vladu [bosanskih Srba], u kojoj se nalaze i ljudi koji nisu Srbi, te da pokažu kako su optužbe međunarodne zajednice pogrešne“, rekao je svedok. „Na taj način, oni su pokušavali da se oslobode krivice za sva zlodela koja su do tada počinjena.“

Na pitanje o tome da li je stekao utisak da su Kuprešanin i ostali rukovodioci bosanskih Srba znali za zlostavljanja u Omarskoj i Keratermu, svedok je odgovorio da su „oni znali sve“ i da su „bili dobro obavešteni“, ali da nikada nisu izrazili nikakvo žaljenje ili nameru da kazne počinitelje.

„Ono što mi do dana današnjeg nije jasno jeste sledeće – ni u jednom trenutku nisam video nikakva osećanja ni na čijem licu. Oni nisu bili zaprepašćeni, nisu bili iznenađeni – ništa“, kazao je on. „Oni su se sa tim činjenicama suočili kao da su normalne u ratnim okolnostima. Tako su se ponašali čak i u Banja Luci. Stekao sam utisak da su oni zaista svi prihvatili ono što se dešavalo.“

Tužioci tvrde da je Mladić, kao neko ko je od 1992. do 1996. bio komandant vojske bosanskih Srba, odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, čime je „doprineo ostvarenju cilja – trajnog uklanjanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su pravo polagali bosanski Srbi“.

Takođe se tereti za planiranje i nadziranje opsade Sarajeva, koja je trajala 44 meseca, i u kojoj je poginulo skoro 12,000 ljudi; kao i za masakr koji je u julu 1995. počinjen nad više od 7,000 muškaraca i dečaka u Srebrenici.

Nakon što je 16 godina proveo u bekstvu, Mladić je u maju 2011. uhapšen u Srbiji.

Pre no što je prošao kroz Trnopolje i Omarsku, i pre no što su opštinu Prijedor zauzele snage bosanskih Srba, svedok je – kako se prisetio – bio na sastanku sa političkim i vojnim zvaničnicima bosanskih Srba, koji se ticao sudbine Kozarca, gde je preovladavalo bošnjačko stanovništvo.

Taj sastanak je bio održan u sedištu Srpske demokratske stranke (SDS) grada Prijedora, a prisustvovali su mu politički i vojni lideri bosanskih Srba, kao i svedok i ostali bošnjački predstavnici.

Sejmenović je ispričao kako su srpski zvaničnici na tom sastanku izneli ultimatum – ukoliko Bošnjaci u Kozarcu ne budu predali 7,000 komada oružja, taj grad će biti „sravnjen sa zemljom“.

Svedok je kazao da je jedan vojnik, major Radmilo Zeljaja, tu pretnju više puta ponovio.

„Bilo je to poslednje što je rekao. ’Ukoliko ne predate 7,000 komada oružja, i ukoliko se srpska zastava ne vijori nad Kozarcem i srpska policija ne uspostavi kontrolu, ja ću Kozarac sravniti sa zemljom“, prisetio se njegovih reči svedok.

Sejmenović je rekao da je jedan član bošnjačke delegacije upitao kako oružje može da bude predato kada ga Kozarac zapravo ne poseduje. Zeljaja je, po rečima svedoka, odgovorio: „To je vaš problem, gospodo. Ovaj sastanak je završen.“

Snage bosanskih Srba napale su Kozarac 24. maja 1992., pri čemu su mnoge kuće bile spaljene. U optužnici se navodi da je u Kozarcu i na okolnim područjima „izvestan broj“ ljudi bio ubijen.

Tokom unakrsnog ispitivanja, branilac Branko Lukić je osporavao Sejmenovićevu tvrdnju da je, osim policije, u logoru Omarska bila prisutna i vojska bosanskih Srba.

Lukić je pitao kako svedok može da kaže da li je neko bio pripadnik te vojske, dok je Sejmenović odgovorio da je to utvrdio delom na osnovu njihovih uniformi, a delom na osnovu razgovora sa ostalim zatočenicima u logoru. Međutim, rekao je da ne zna ime niti jednog vojnika.

Lukić je ukazao na to da je izvestan broj ljudi već osuđen za Omarsku – kako pred Tribunalom, tako i pred Državnim sudom Bosne i Hercegovine – te da se u svim tim presudama iznosi zaključak da je u Omarskoj bila angažovana isključivo policija.

„Na temelju sopstvenog iskustva tvrdim da tamo nisu bili samo policajci“, odgovorio je svedok.

„Možete li navesti neke konkretne primere kojima biste osporili te presude?“, pitao je Lukić.

„Ne znam imena ili prezimena, niti njihova ratna zaduženja“, kazao je Sejmenović.

Lukić je svedoka pitao i da li je sudelovao u pribavljanju oružja za Kozarac, te da li je prisustvovao prispeću samih isporuka. Svedok je poricao da je takvih isporuka uopšte bilo, ali je rekao da ljudi, ukoliko su to mogli, jesu kupovali lično naoružanje.

A kada ga je svedok pitao da li je bio skloniji naoružavanju grada ili predaji, Sejmenović je odgovorio da se zalagao za nadziranje sprovođenja zakona, širenje teritorijalne odbrane i to da se „ona pusti da radi svoj posao“.

„Nismo imali nikakvih garancija da na bilo koji drugi način možemo zaustaviti krvoproliće“, dodao je on.

Potom je predsedavajući sudija Alfons Ori (Alphons Orie) pitao da li se svedok zalagao za nabavku oružja.

„Časni sude, u to vreme se više niste mogli zalagati ni za šta. Bili smo u blokadi i opkoljeni“, odgovorio je svedok.

Dodao je i da bi, da je to bilo moguće, nastojao da pribavi oružje, uključujući tenkove.

Znatan deo unakrsnog saslušanja potrošen je na istorijat SDA, kao i na podrobno preispitivanje ustavne i političke problematike u predratnoj Bosni.

U jednom trenutku, predsedavajući sudija Alfons Ori primetio je kako je unakrsno ispitivanje postalo „haotično“, te kako sudskom veću „svi ti detalji“ nisu „od pomoći“.

„Sve se više udaljavamo od onoga što je stvarna sadržina ovog slučaja“, kazao je sudija Ori.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.


Also in this issue

Witness says he learnt of his new “role” after Bosnian Serb official plucked him out of detention camp where he was beaten.
Accused argues that wartime general could show they never discussed killings at Srebrenica.
Serb politicians focus on their hopes that Bosnian state will break up, as voters worry about mundane issues like the economy.